110

115

120

„Цар отиде у земљу Латинску,
„А јунака са собом не има
Ни једнога од рода својега,
„Који би

му
био

у невољи ,
„Ако би му било за невољу;
„Латини су старе варалице,
„Ујака ће нашег погубити,
„А незвани иһи не смијемо.”.
Вели њима остарјела мајка:
„Бецо моја, два Воиновића!
„Ви имате брата у планини
„Код оваца, Милош-чобанина,
„Најмлађи је, а најбољи јунак,
„А за њега царе и не знаде;
Пошљите му лист књиге бијеле,
„Нека дође граду Вучитрну,
„Не пиш'те му, што је и како је,
Већ пишите: »„Мајка је на смрти,

Пак те зове, да те благосови, „Да на тебе клетва не остане; „„Него брже ходи б'јелу двору, „Не би л живу застануо мајку.” То су браћа мајку послушала, Брже пишу књигу на кољену, Те је шаљу у Шару планину, Своме брату Милош-чобанину: „Ој Милошу, наш рођени брате ! „Брже да си граду Вучитрну,

Стара нам је мајка на умору, „Пак те зове, да те благосови, „Да на тебе клетва не остане.

125

130

135

140

145

»

150

Када Милош ситну књигу прими, Књигу гледа, а сузе прољева. Пита њега тридесет чобана: о Милошу, наша поглавице! „И до сад су киьиге долазиле, „Ал' се нису са сузам” училе; „Откуд књига ? ако Бога знадец!" Скочи Милош на ноге лагане, Па говори својим чобанима: Ој чобани, моја браћо драга! Ова књига јест од двора мога: „Стара ми је на умору мајка, „Пак ме зове, да ме благосови, „Да на мене клетва не остане; „Ви чувајте по планини овце, „Док ја одем и натраг се вратим. Оде Милош граду Вучитрну, Кад је био близу б'јела двора, Два су брата пред њег ишетала, А за њима остарјела мајка; Вели њима Милош чобанине: „За што, браћо, ако Бога знате! „Без невоље јер градит' невољу ?” Веле њему до два мила брата: „Ходи, брате, има и невоље. У б'јела се лица изљубише, Милош мајку у бијелу руку. Стадоше му редом казивати, Како царе оде по ћевојку На далеко у земљу Латинску, А не зове својијех сестрића:

155

160

165

170

175

180

„Већ, Милошу, наш рођени брате !
„Хоћеш, брате, незван за ујаком
„У сватове поһи

назорице ?
Ако њему буде до невоље,
„Да се њему у невољи нађені;
„Artо ли му не буде невоље,
Можеш доћи, да се не казујеш.”
То је Милош једва дочекао:
„Хоћу, богме, моја браћо драга!
„Кад ујаку не ћу, да коме ћу?».
Тад” га браћа опремат' стадоне :
Оде Петар опремат' кулака,
A Вукашин опрема. Милоша:
На њег меће танану кошуљу,
До појаса од чистога злата,
Од појаса од бијеле свиле;
По кошуљи три танке ђечерме,
Пак доламу са тридест путаца,
По долами токе саковане,
Златне токе од четири оке ;
А на ноге ковче и чакшире;
А сврх свега Бугар-кабаницу,
и на главу Бугарску шубару:
Начини се црни Бугарине,
Ни браћа га познати не могу;
Дадоше му копље убојито
И мач зелен старога Воина;
Петрашин му изведе кулаша
Међедином свега опшивена,
Да кулаша царе не познаде.
Л'јепо су га браћа сјетовала:

185

190

195

„Кад, Милошу, достигнеш сватове, 200 „Питаће те, тко си, и откуд си: „Ти се кажи земље Каравмашке: »» Служио сам бега Радул-бега , Не шһе мене службу да исплати, Пак ја пођох у свијет бијели, 205 »» Да ћегоћи боље службе тражим;

„Пак сам чуо за свате цареве, »» И прист'о сам незван за сватови „Рад” комада њеба бијелога и рад” чаше црвенога вина.

210 „Чувај добро дизген од кулаша , Јер се кулаш јесте научио „Путовати с коњма царевијем.” Тада Милош окрену кулаша, Пак за царем оде у, сватове,

215 На Загорју сустиже сватове. Питају га кићени сватови: Откуд идеш, млађано Бугарче ?” Милош им се из далека каже, К'о што су га браћа научила.

220 Лијепо га свати дочекаше: „Добро дош'о, млађано Бугарче! „Нек је један више у дружини.” Кад су били путем путујући: Злу науку Милош на учио

225 Код оваца у Шари планини, Поспавати свагда око подне; Он задрема на коњу кулашу; Како дизген ослаби кулашу, Диже главу, оде кроз сватове, 230

Обаљује коње и јунаке, Докле дође коњма царевијем, Како дође, с њима уред стаде. Лале шћаху бити Бугарина, Ал' не даде Српски цар Стјепане: 235 „Не удрите млађано Бугарче, „Бугарче се спават' научило „По планини овце чувајући; „Не удрите, већ га пробудите.” Буде њега лале и војводе:

210 „Устан” море, млађано Бугарче! Бог ти стару не убио мајку, „Која те је такога родила „И у свате цару опремила!” Кад се прену Милош Воиновић, 245 Те сагледа цару очи чарне, Кулаш иде с коњма царевијем, Он покупи дизгeнe кулашу, Па ишћера њега из сватова, Удара га оштром бакрачлијом, 250 По три копља у пријеко скаче, По четири небу у висине, У напредак ни броја се не зна; Из уста му живи огањ сипа, А из носа модар пламен суче.

255 Стаде свата дванаест хиљада, Те гледају коња у Бугара; Коньа гледе, а сами се чуде: „Боже мили! чуда великога! „Добра коња, а лоша јунака! 260 „Још такога ни виђели нисмо,