Немам о што сабље поганити, „Кад на тебе ни хаљина нема.” Ражљути се Милош Воиновић : Устан' море, бијело Латинче! На тебе су побоље хаљине, "С тебе ћу их на себе обући." Тад Латинче на ноге поскочи, Пак посједе помамна дората, Одмах оде пољем разиграват, Милош њему стаде на биљези. Баци копље бијело Латинче На Милоша у прси јуначке; Милош држи златна шестоперца, На њега је копље дочекао, Пребио га на три половине. Вели њему бијело Латинче; „Чекај мало, црни Бугарине! „Лоше су ми копље подметнули, „Док отидем, да копље промјеним.” 435 Пак побјеже преко поља равна.
Ал повика Милош Воиновић:
Стани мало, бијело Латинче!
„Мило би ти било побјегнути."
Пак поћера по пољу Латинче,
Доћера га до Леђанских врата,
Ал' Леђанска врата затворена;
Пусти копље Милош Воиновић,
Те прикова бијело Латинче,
Прикова га за Леђанска врата,
Пак му русу одсијече главу,
Кулашу је баци у зобницу;
Па увати његова дората,
Одведе га цару честитоме:
Ето, царе, заточника главе.” Цар му даде благо небројено: „Иди, синко, те се напиј вина; "Честита ћу тебе учинити.”
Тек што Милош сједе пити вино,
Ал' повика са града Латинче:
„Ето, царе, под Леђаном градом
На ливади три коња витеза,
„Под седлима и под ратовима,
„И на њима три пламена мача,
„Врхови им небу окренути;
„Да прескочиш три коња витеза:
„Ако ли их прескочити не ћеш,
"Не ћеш изић", ни известђевојке."
Опет викну телал по сватов’ма:
„Није л’ мајка родила јунака
у свате цару опремила,
„Да прескочи три коња витеза
„И на њима три пламена мача?"
Тај се јунак наћи не могаше;
Ал’ето ти млада Бугарина
Пред шатора Српског цар-Стјепана :
"Јел слободно, царе господине!
„Да прескочим три коња витеза ?"-
„Јест слободно, моје драго дјете!
„Него скини Бугар-кабаницу,
„Бог убио онога терзију,
„Који ти је толику срезао!"
Говори му Милош Воиновић:
„Сједи, царе, пак пиј рујно вино,
„Не брини се мојом кабаницом;
„Ако буде срце у јунаку,
„Кабаница не ће ништа смести:
„Којој овци своје руно смета,
„Онђе није ни овце ни руна."
Па он оде у поље Леђанско;
Када дође до добријех коња,
Он проводи својега кулаша,
Па кулашу своме проговара:
Чекај мене у седло, кулашу."
А он прође с оне друге стране,
Заигра се преко поља равна,
И прескочи три коња витеза
И на њима три пламена мача,
Устави се на својем кулашу ;
Па он узе три коња витеза,
Одведе их Српском цар-Стјепану.
Мало време за тим постајало,
Ал повика са града Латинче:
„Хајде сада, царе Србљанине!
„Под највишу кулу у Леђану,
„На кули је копље ударено,
На копљу је од злата јабука;
„Ти стријељај кроз прстен јабуку."
Милош више не шће ни чекати,
Већ он пита цара честитога:
„Јел’слободно, царе господине!
„Да стријељам кроз прстен јабуку?" „Јест слободно, мој рођени синко!" Оде Милош под бијелу кулу,
Запе стр'јелу за златну тетиву,
Устријели кроз прстен јабуку,
Пак је узе у бијеле руке,
Однесе је цару честитоме.
Лијепо га царе обдарио.
Мало време за тим постајало,
Ал’повика са града Латинче:
„Ето, царе, под бијелом кулом
„Изишла су два краљева сина,
„Извели су три л'јепе ђевојке,
„Три ђевојке, све три једнолике,
„И на њима рухо једнолико;
„Иди познај, које је Роксанда;
„Ако ли се које друге машиш,
„Не ћеш изићни изнијетʼ главе,
„А камо ли извести ђевојке!"
Кад је царе рјечи разумијо,
Он дозива Тодора везира;
„Иди, слуго, те познај ђевојку."
Тодор му се право кунијаше:
„Нијесам је, царе, ни виђео,
„Јер су ми је по мраку извели,
„Када сам је ја прстеновао."
Цар с удари руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Надмудрисмо и надјуначисмо, „Пак нам оста цура на срамоту!" Кад то зачу Милош Воиновић, Он отиде цару честитоме: „Јел слободно, царе господине!
„Да ја познам Роксанду ђевојку ?"- 540
„Јест слободно, моје драго дјете!
"Ал' је јадно у те поуздање;
„Како ћеш ти познати ђевојку,
„Кад је нигда ни виђео ниси ?"
ниси?"
Ал' говори Милош Воиновић:
ᎪᏗ
„Не брини се, царе господине!
„Кад ја бијах у Шари планини
„Код оваца дванаест хиљада,
„За ноћ буде по триста јањаца,
„Ја сам свако по овци познав’о;
„Роксанду ћу по браћи познати.
Вели њему Српски цар Стјепане:
„Иди, иди, моје драго дјете!
"Ако Бог да, те познаш Роксанду,
, Даһу тебе земљу Скендерију
„У државу за живота твога.
Оде Милош низ поље широко,
Када дође, ђе стоје ђевојке,
Збаци с главе Бугарску шубару,
Скиде с леђа Бугар-кабаницу
(Засија се скерлет и кадифа,
Засјаше се токе на прсима
И злаћене ковче на ногама:
Сину Милош у пољу зелену,
Као јарко иза горе сунце),
Пак је простре по зеленој трави,
Просу по њој бурме и прстење,
Ситан бисер и драго камење;
Тад извади мача зеленога,
Па говори трима ђевојкама:
„Која је ту Роксанда ђевојка,
|