„Нек савије скуте и рукаве, 575 „Вјера моја тако ми помогла! „Осјећ ћу јој руке до лаката." Кад то чуше три л'jепе ћевојке, Обје крајње средњу погледаше, A Роксанда у зелену траву; 580 Сави скуте и свил'не рукаве, Пак покупи бурме и прстење, Ситан бисер и драго камење; Ађевојке двије побјегоше, Али Милош утеh” им не даде, 585 Веће обје увати за руке, Све три води пред цара Стјепана, Цару даде Роксанду ћевојку, и даде му једну уз Роксанду, А трећу је себе уставио. 590 Цар Милоша међу очи љуби, Ал' још не зна, тко је и откуд је. Повикаше кићени за уши: Спремајте се, кићени сватови! „Вријеме је двору путовати." 595 Спремише се кита и сватови, Поведоше Роксанду ћевојку. Кад су били мало иза града, Ал' говори Милош Воиновић: „Господине, Српски цар-Стјепане! 600 „Овђе има у Леђану граду, Има један Балачко војвода, 22 605 610 9 99 615 „Ја га знадем, и он ме познаје; „Краљ га рани седам годин” дана, „Да рашћера кићене сватове „И да отме Роксанду ћевојку; Сад ће њега за нама послати. „На Балачку јесу до три главе: „Из једне му модар пламен бије, „А из друге ладан вјетар дува; „Кад два вјетра из глава изиђу, „Балачка је ласно погубити; „Већ ви ид’те, водите ћевојку, „Ја ћу овће чекати Балачка, „Не би ли га како уставио." Отидоше киһени сватови, Одведоше лијепу ћевојку, Оста Милош у гори зеленој Иса њиме три стотине друга. Кад одоше свати из Леђана, Краљ дозива Балачка војводу; „0 Балачко, моја вјерна слуго! „Можеш ли се у се поуздати, „Да рашћераш цареве сватове „И да отмеш Роксанду ђевојку ?” Пита њега Балачко војвода: „Господине, од Леђана краљу! „Какав бјеше јунак у сватов’ма, Што највеће отвори јунаштво ?” Вели њему Леђанска краљица: „Слуго наша, Балачко војвода! „Ту не има ни једног јунака, „Осим једног црна Бугарина, 620 625 630 9 „И то младо још голобрадасто.“ Ал' говори Балачко војвода : 635 „Није оно црни Бугарине, „Већ је оно Милош Воиновић, „Ни цар Стјепан њега не познаје, „Ал' ја њега одавна познајем. Вели њему Леђанска краљица: 640 „Иди слуго, Балачко војвода! „Те ми отми цуру од Србаља, „А ја ћу је тебе поклонити. Тад? Балачко спреми бедевију, Па отрча друмом за сватови 645 Са шест стотин Латинских катана. Кад су били у гори зеленој, Кулаш стоји на друму широку, А за њиме Милош Воиновић; Викну њега Балачко војвода : 650 „0 Милошу! зар се мене надаш ?” Па он пусти један пламен модар, Опали му црну међедину; А кад виђе, да му не нaуди, Онда пусти вјетра студенога, 655 Три пута се кулаші преметнуо, Ал Милошу ништа не досади; Викну Милош из грла бијела: „Ето тебе, од шта се не надаш.” Па он пусти златна шестоперца; 660 Колико га лако ударио, Из бојна га седла избацио , Пак потеже копље убојито, Прибоде га у зелену траву, Пак му све три одсијече главе, 665 680 Да је оно Милош Воиновић, Па говори својему нећаку: Та ти ли си, дијете Милошу! „Та ти ли си, мој мили неhаче! „Благо мајци, која те родила, 685 „И ујаку, који те имаде! „За што ми се од прије не кажеш ? „Него сам те путем намучио „И конаком, и глади и жеђу.” Тешко свуда своме без својега! 690 30. 5 10 Наход Момир. 15 20 25 |