Page images
PDF
EPUB

Кад јутрењу свету савршили, и изишли из бијеле цркве, Па

пред црквом сели у столове, Онда царе поче беседити: „0 Тодоре! камо ми Момире ? 185 „Што ми није детета у цркви ? „Код тебе је било на вечери, „На њега си навалио вино, „Од вина га љуто боли глава, Те не може у цркву да дође?” 190 Онда поче Тодор беседити: „Цар честити, сунце огрејано! „Ти Момира држиш и Гроздану, „Рођенога брата и сестрицу; „Момир љуби сестру Гроздијанку.” 195 Тад” говори Српски цар Степане: „Муч”, Тодоре, муком се замук'о! Ни” истина, што на дете кажеш, „Тако ми се не делило месо „За живота од моји костију

200 „Ја не делим Момир” и Гроздану ! „Рођени су братац и сестрица.” Повикаше осам везирова: Четворица душом поднесоше, А четири криво сведочише:

205 „Јесте, царе, Бог и њина душа ! „Јесте, царе, данашњег нам дана! „Јесте, царе, умрлог нам часа! „Момир љуби сестру Гроздијанку, „И сад спава с њоме на чардаку !” 210 Расрди се Српски цар Степане,

Од љутине аљину раздеpа, Од жалости грозне сузе проли : „Еј момире, еј жалости моја! „Еј Момире, лепа кито цвећа! 215 Тешко мене, ја изгуби тебе!” Пак намаче два целата млада: „Брзо ид’те, два целата млада, „На чардаке, гди Гроздана спава, Уватите Наода Момира,

220 „Водите га , те га обесите „У градини о сувој давини, Штоно се је дрво осушило Има време три године дана, Нити листа нити цветом цвати.”

225 Отидоше два целата млада, Али Момир на чардаку спава, Код њег” седи сестра Гроздијанка, Над њим маше граном босиљковом, Своме брату чини лепа мада,

230 Да јој братац мамуран поспава. Ту дођоше два целата мла да, Намкоше му гајтан око врата; Кад то виде госпођа девојка, Она писну, као змија љута,

235 Уд'ри лицем о земљицу чарну, A Момир се трже иза санка, Очи метну, погледа надa се, Те угледа два целата млада, Па. и стаде Богом братимити: 240 „Богом браћо, два целата млада! „Немојте ме одма обесити,

„Водите ме цару родитељу,
„Да ја питам родитеља мога,
„За што мене оће да обеси;

245 „Шта ли сам му сагрешио љуто; А сва моја браћа и дружина „Радује се светом васкрсењу, „Мене баба оће да обеси „На знан данак на васкрсеније!” 250 Целати су, ал' су милостиви, Они сташе сузе просипати На Момира млада гледајући; Воде њега цару родитељу. Кад Момира цару доведоше,

255 Писну дете, као змија љута, Паде цару преко свил'на крила, љуби цара по недри свилени :

Светли царе а мој родитељу! „Што сам тебе, бабо, сагрешно,

260 „Те ме данас оћеш да обесиш, На знан данак на васкрсеније ?

Сва се моја браћа и дружина „Сад радује светом васкрсењу, А ти мене оћеш да обесиш! 265 А што сам ти сагрешно бабо?" А цар ништа, веће сузе проли : „Еј Момире, еј жалости моја! „Тешко мене, ја изгуби тебе ; Мене каже девет везирова ,

270 „Да ти љубиш сестру Гроздијанку; Тако ми се не делило месо „За живота од моји костију,

[ocr errors]

275

280

285

„Ја не делим тебе и Гроздану!
„Рођени сте братац и сестрица.
„Еј Момире, еј жалости моја!”
А беседи Наоде Момире:
Има, бабо, читав месец дана,
Како нисам сестрице видио
Разма синоћ у зеленој башчи,
„Кад је брала с девојкама цвеће,
„С њоме, бабо, тридест девојака ,
„Сретосмо се на башчени врати,
„Ја њој дадо струк румене руже,
Она мене струк бела босиљка,
„Те се, бабо, мeнoвaсмо цвећем
„За милошту братац и сестрица,
„За милошту, за срамоту није.”
Теде царе њему да верује,
Ал' повика девет везирова :
Чујеш Боже, видиш ли саборе !
„Цар верује детету једноме,
„Не верује девет везирима,
„Бијелијe брада до појаса !"
Нема куда Српски цар Степане,
Већ намаче два целата млада:
„Ајд”, џелати, те га обесите
„Уградини о сувој давини.
Поведоше г' два целата млада;
Ал' се моли Наоде Момире:
Богом браћо, два целата млада!
„Водите ме царици матери,
„Да ми прости и муку и рану:
„Рану њену, што ме је ранила;

290

295

300

305

310

315

„Муку њену, што је промучила,
Док је мене она одранила
Целати га не ктeли слушати,
Већ га воде у нову градину,
У градину под суву давину,
ІШтоно се је дрво осушило
Има веће три године дана,
Нити листа нити цветом цвати;
Обесише Наода Момира.
То из двора нико не видио,
Већ видима сестра Гроздијанка,
Испред двора с висока чардака,
Па утире сузе од образа,
Она иде својој старој мајци ;
„Одени ме , моја стара мајко,
„Обуци ме, штогод лепше можеш,
„Данас јесте светю васкрсење,
„Девојке ме у коло зазивљу.”
То царица једва дочекала,
Обуче је, штогод лепше може,
Баш кан” да је ове да удаје;
Не ће иһи жалосна Гроздана,
Не ће ићи млада међ” девојке,
Већ украла свилене гајтане,
Па отиде брацу у градину,
У градину под суву давину;
Кад је вид'ла браца обешена,
Удри лицем о земљицу чарну,
Па запишта, као змија љута,
Па си она млада обесила
одавини о другојзи грани

320

325

330

335

2

« PreviousContinue »