„Мало л' ти је твоје краљевине? 195 „Мало л' ти је ? Остала ти пуста! „Већ с отуђе отимате царство. „А ти стриче, деспоте Угљеша ! „Мало л' ти је деспотства твојега ? Мало л” ти је? Остало ти пусто! 200 „Већ со туђе отимате царство. „А ти стриче, војевода Гојко ! „Мало л' ти је војводства твојега ? Мало л” ти је? Остало ти пусто! „Већ со туђе отимате царство.

205 „Видите ли, Бог вас не видио ! Књига каже, на Урошу царство, „Од оца је остануло сину, „Бетету је од кољена царство. „Њему царство царе наручио

210 „На самрти, кад је починуо.” Кад то зачу Вукашине краљу, Скочи краљу од земље на ноге, Па потрже злаћена ханцара, Да убоде свога сина Марка ,

215 Бјежи Марко испред родитеља, Јер се њему, брате, не пристоји Са својим се бити родитељем , Бјежи Марко око б'jеле цркве, Око б'jеле цркве Самодреже, 220 Бјежи Марко, а ћера та краљу, Док су трипут. коло саставили Око б'jеле Самодреже цркве, Тотово га бјеше сустигао, Ал' из цркве нешто проговара:

225

„Бјеж” у цркву, Краљевићу Марко!
„Видиш, ђе ћеш данас погинути,
„Погинути од свог родитеља,
„А за правду Бога истинога. ”
Црквена се отворише врата,

230
Марко бјежи у бијелу цркву,
За њиме се врата затворила.
Краљ допаде на црквена врата,
По диреку удари ханцаром,
Из дирека крвца покапала,

235 Тад” се краље био покајао, Те је ријеч био говорио : „Леле мене до Бога једнога! Бе погубих свога сина Марка." Ал' из цркве нешто проговара:

240 „А чујеш ли ? Вукашине краље! Ти нијеси посјекао Марка , „Већ пос'jече Божјега анђела.” На Марка је врло жао краљу, Те га љуто куне и проклиње: 245 Сине Марко, да те Бог убије ! Ти немао гроба ни порода ! „И да би ти душа не испала, „Док Турскога цара не дворио!” Краљ га куне, цар га благосиља: 250 „Куме Марко, Бог ти помогао! „Твоје лице свјетло на дивану ! „Твоја сабља сјекла на мејдану ! „Нада те се не нашло јунака! Име ти се свуда спомињало,

255

„Док је сунца и док је мјесеца!” Што су рекли, тако му се стекло.

35.

Зидање Раванице.

5

10

Службу служи славни кнез Лазаре
у Крушевцу шанцу шареноме,
Службу служи светог Амосија;
Сву господу зове на светога
Са књигама и са здравицама.
Скупи му, се сва Српска господа,
Па је редом у соври посади
По госпоству и по старјешинству,
Уврҳ совре славни кнез Лазаре.
Ту сједоше пити вино ладно.
Таман бище вина највищега,
И о сваком добру бесјећаху,
Ал' пошета госпођа Милица,
Лако шета по царском дивану,
На њојзи је до девет ћемера,
Испод грла до девет ђердана,
А на глави девет перишана,
Поврх тога круна позлаћена
А у њојзи три камена драга,
Сјаје ноћом, како дањом сунце;
Па бесједи славноме Лазару:
„Господине, славни кнез- Лазаре!
„Зазор мене у те погледати,
А камо ли с тобом говорити,

15

20

25

30

35

Бит” не може, говорити хоһу: „Што биjaxy Немањићи стари, „Цароваше, па и преминуше, „Не трпаше на гомиле благо, „Но градище с њиме задужбине, „Саградише многе намастире: „Саградише високе Дечане, Баш Дечане више 'Баковице; „Паһаршију више Пећи равне; „У Дреници бијела Девича, „И Петрову цркву под Пазаром; „Мало више Ђурђеве Ступове, Сопоћане наврх

Рашке ладне, „и Тројицу у Херцеговини, „Цркву Јању у Староме Влаху; „И Павлицу испод Јадовника, „Студеницу испод Брвеника; „Цркву Жичу више Карановца; „У Призрену цркву свету Петку; „Грачаницу у Косову равном;

Све то јесу њине задужбине; „Ти остале у столу љиноме „И потрпа на гомиле благо, „А не гради нигђе задужбине; „Ето нама не һе пристат благо „Ни за здравље ни за нашу душу, „А ни нама, ни коме нашему.” Тад” говори славни кнез Лазаре: „Чујете ли, сва Српска господо! „Шта говори госпођа Милица,

40

45

50

„Јер не градим нигђе задужбине ?
„Хоћу градит” цркву Раваницу
„У Ресави крај воде Равана;
Имам блага, колико ми драго,
„Ударићу темељ од олова,
„Па һу цркви саградити платна,
Саградићу од сребра бијела,
„Покрићу је жељенијем златом,
„Поднизати дробнијем бисером,
„Попуњати драгијем камењем.“
Сва господа на ноге устала,
И часно се кнезу поклонила:
„Гради, кнеже, биће ти за душу,
„И за здравље Високом Стевану.”
Но ту сједи Обилић Милошу,
Сједи Милош доље удно совре,
Милош сједи, ништа не бесједи;
Ал' то виђе славни кнез Лазаре
'Бе
му

Милош ништа не бесједи,
Наздрави му златну купу вина :
„Здрав да си ми, војвода Милошу!
„Па ми и ти штогођ проговори,
„Јера хоћу задужбину градит”.
Скочи Милош од земље на ноге,
Скиде с главе самур и челенке,
Па је чaсно кнеза подворио ;
Додаше му златну купу вина,
Прими Милош златну купу вина,
Не пије је, поче бесједити:
„Вала, кнеже, на бесједи твојој!
„Што ти хоћеш задужбину градит",

70

75

80

85