Page images
PDF
EPUB

Ал' говори Милош од Поцерја:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Данас мисле и говоре људи,
„Да три боља не има јунака
„Од нас ове три Српске војводе;
„Боље нам је сва три погинути,
„Нег срамотно данас побјегнути."
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он им онда другу проговара:
„Чујете ли, до два побратима!
А ви ход'те, да их дијелимо :
"Ил волите на сама Богдана,

[ocr errors]
[ocr errors]

99

Ил' његових дванаест војвода ?"
Вели њему и Милош и Реља:
"Ми волимо на сама Богдана."
То је Марко једва дочекао.
У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;

Док с окрену неколика пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке,
Поћера их око винограда;
Ал ето ти Љутице Богдана,
Бе он гони Рељу и Милоша,
Обојици савезао руке.

Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се, како никад није,

50

55

60

65

70

75

Пак ста гледат, куд ће побјегнути,
Али њему одмах на ум паде,

Бе су с један другом завјерили :

80

Бе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгене Шарину,
Самур-калнак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.
Стаде Богдан украј винограда,
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога;
Доцкан рече Љутица Богдане :
„Ходи, Марко, да се помиримо:
„Пусти мене дванаест војвода,
„Да ти пустим Рељу и Милоша.
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом;
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе Српске,
Добријех се коња доватише;
Рече Марко Љутици Богдану:
„С Богом остај, Љутица Богдане!
„Да с' у здрављу опет састанемо
„И црвена вина напијемо!"

[ocr errors]

85

90

95

100

105

110

Вели њему Љутица Богдане:
„С Богом пошо, Краљевићу Марко!
„Већ те моје очи не виђеле!

,,

Како си ме данас препануо,
„Никада те пожељети не ћу."
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.

40.

Сестра Леке калешана.
Од како је свијет постануо,
Није веће чудо настануло,
Ни настало, ни се ђегођ чуло,
Што казују чудо у Призрену,
У некаква Леке капетана:
Кажу чудо Росанду ђевојку.
Ја каква је, јада не допала!
Што је земље на четири стране,
Бутун земље Турске и каурске,
Да јој друге у сву земљу није
Ни бијеле буле ни влахиње,
Нити има танане Латинке;
Ко ј' видио вилу на планини,
Ни вила јој, брате, друга није.
Ђевојка је у кавезу расла,
Кажу, расла петнаест година,
Ни виђела сунца ни мјесеца,
Данас чудо оде по свијету.
Оде хабер од уста до уста,
Док се зачу у Прилипа града,

115

10

15

24

Зачу јунак Краљевићу Марко.
То је Марку врло мило било,
Њу ми фале, а њега не куде,
Мисли Марко, била би му љуба,
А Лека је красан пријатељу,
Имао би с киме пити вино
И господску ријеч проговоритʼ.
Зове Марко сестру и призивље:
„Ну похитај, сестро, на чардаке,
„Те отвори сандук на чардаку,
„Извади ми господско ођело,
„Што сам, сестро, био припремио,
„Кад с оженим, ја да се обучем;
„Мислим, сестро, данас полазити
„У Призрена под Шару планину,
„Да испросим у Леке ђевојку;
„Кад испросим, сестро, и доведем,
„И тебе ћу онда удомити.”

Брже сестра трчи на чардаке,

Отвори му сандук на чардаку,
Разложи му господске хаљиње.
Кад с обуче Краљевићу Марко,
Удри чоху и удри кадифу,

И на главу калпак и челенку,
И на ноге ковче и чакшире,
Сваки чифти од дуката жута,
И опаса сабљу димискију,
Златне ките бију по земљици,
У злато је сабља обливена,
У острицу остра и угодна;
А слуге му коња изведоше,

25

30

35

40

45

50

Оседлали седлом од позлате,
Покрили га чохом до копита,
Поврх свега пули рисовина,
Зауздали ђемом од челика.
На походу Марко иштетио:
Викну слуге, трчи подрумџија,
Међу собом вино донијеше,
До два чабра црвенога вина:
Један даше коњу од мегдана,
Крвав коњиц до ушију дође,
Други попи на походу Марко,
Крвав Марко до очију дође ;
А кад ала алу појахала,
Фатио се поља Прилипскога.
Прође поље и прође планине,
Стиже Марко близу до Косова,
Не шће Марко равној Дмитровици,
Но окрену првој раскрсници,
Оде право к побратиму своме,
Побратиму војводи Милошу.
А кад био пољем испод града,
Виђе њега војвода Милошу,
Виђе његе са бијеле куле,

55

60

65

70

Те призивље своје млоге слуге:

75

„Слуге моје! отвор'те капију,

„Изидите пољу широкоме,

„Уфатите друма широкога,
„Капе, ђецо, тур'те под пазухе,
„Поклон’те се до земљице црне,
„Ето к мене побратима Марка;
„Немојте му скуту обискиват',

[ocr errors]

80

« PreviousContinue »