„Немојте му сабљу приватати,
„Ни ви к Марку близу прилазити;
„Може бити, да је љутит Марко ,
„Може бити, да је пијан Марко,
„Па вас може скоњем прегазити
„И грднијех, ћецо, оставити ;
„Док уиђе Марко у капију
„И са мном се у лице пољуби,
„Ондај Марку коња прифатите,
„А ја ћу га водит” на чардаке.
Брже слуге отвориш” капију,
и у пољу сусретоше Марка ,
Али Марко слуге не гледаше,
Но мимо њих коња прогоњаше,
У капију коња пригоњаше,
У капији коња одјануо,
А ишета војвода Милону,
Срете Марка побратима свога,
Руке шире, те с' у лица љубе.
Позивље rа Милош на чардаке,
Запе Марко, не ће на чардаке:
„Не һу тебе, побро, на чардаке,
Немам каде, побро, гостовати;
„Но ал” чујеш, али и не чујеш
„У Призрену у бијелу граду
„Поглавицу Леку капетана,
„и у Леке чудно чудо кажу,
„Чудно чудо, Росанду ћевојку,
Што је земље на четири стране,
„Бутун земље Турске и каурске,
„Да јој друге у сву земљу нема
„Ни бијеле буле ни влахиње, Нити има танане Латинке;
115 „Ко ј” видио вилу на планини, „Ни вила јој, брате, друга није; „A њу Фале, а ни нас не куде, „А данас смо оба побратими, „Десили се оба нежењени ;
120 „Гори нам се, брате, посмијаше, „И гори се од нас иженише, „Иженише и пород имаше , „Ми остасмо, брате, за укора; „Ми имамо трећег побратима, „Крилатога Рељу у Пазару Више Рашке, више воде ладне, „Ми смо браћа вјерна од постања; „Но с обуци, што се можеш љепше, „И понеси блага неколико ,
130 „Понес” златан прстен на ђевојку, „Позваћемо Рељу Крилатога, „Кад одемо здраво у Призрена, „Нек нас види Лека и ђевојка , „Нека пође, за кога јој драго:
135 „Један да је хитар фувеглија, „А двојица да су два ћевера, „С Леком да смо главни пријатељи.“ Зачу Милош, и мило му било, Оставио у авлиjи Марка ,
140 Милош оде на танке чардаке, Те облачи дивно одијелд: Самур-калпак и чекрк-челенку, А на себе три ката хаљина,
и пригрну коласту аздију,
Које данас ни у краља нема,
Отишло је тридест ћеса блага
Док изнутра уд'рио поставу,
А с лица јој ни хесапа нема,
Ту је млого благо сатрошено;
А слуге му ждрала изведоше.
Док с обуче војвода Милошу,
Ал' се Марко вина напојио,
Попио је раван чабар вина,
Другим чабром коња напојио.
Ја да ти је оком погледати,
Погледати војводу Милоща!
Весео ти Марко Ђувеглија
Код овога војводе Милоша 32)!
У висину да већега нема,
У плећима поширега нема ,
Како ли је лице у јунака!
Каке ли су очи обадвије!
Какви ли су они мрки брци !
Танки брци пали на рамена;
Благо оној, која ће га узет?!
Добријех се коња дофатише,
Отидоше равној Дмитровици,
Спуштише се ка Јењи Пазару
Покрај Рашке под Рељине дворе.
„Весео ти Марко Ђувеглија
„Код овога војводе Милоша!»
Ништа је Марко према Милошу. Ова ријеч весео може се и у говору чути у овоме смислу.
Виђе Реља, срете побратиме,
Руке шире, у лица се љубе,
У капију коње. разјахаше,
Хитре слуге коње прифатише;
Позивље их Реља на чардаке,
175 Не шће Марко, но Рељи бесједи: „Ми не ћемо, побро, на чардаке, „Ни на чардак, ни на танку кулу; Све му каза, куд су походили: „Хајде Реља, хајде побратиме, 180 Ми ћемо те мало почекати, „Oђени се, што се можеш љепше, Нек ти слуге коња оседлају.” Реља био једва дочекао. Ја да ти је оком погледати,
185 Кад с обуче један крилат јунак ! Но да видиш дивна ђувеглије, Бувеглије, Реље Крилатога! Није шала један крилат јунак! Није шала крила нокриље!
190 А јадан ти према њему Марко! и јадан ти Милош војевода! Виловита коња појаxао ; Ударише пољем широкијем Покрај Рашке, покрај воде ладне, 195 На бродове води ударише, Пријеђоше воду Јошаницу, Седамдесет и седам бродова, Фатише се села Колашина , Спуштише се равној Метохији, 200 На Сеновца села ударише ,
На Сеновца и пак Ораховца,
Метохију равну пријеђоше,
Фатише се поља Призренскога
Испод Шаре високе планине, 205
Подалеко у пољу биjaxy,
А виђе их Лека капетане,
Пак довати дурбин од биљура,
Да погледне, ко је и откуд је,
Ели види Лека капетане
210
Ваљаане зз) коње и јунаке ;
Како дурбин на око турио,
Позна Лека три Српске војводе ,
Позна Лека, за чудо му било,
Имало се Лека препануо
215
Викну Лека из бијела грла,
Викну Лена и призивље слуге:
„Слуге моје! отвор'те капију,
Слуге моје! пољу похитајте,
„Иду к мене три Српске војводе, 220
„Ништа не знам, шта је и како је,
„Ништа не знам, јел” нам земља мирна.
Брже слуге отвориш” капију,
Подалеко пољу излазише,
Поклонише сдо земљице црне,
225
Ал' војводе слуге не гледају,
У капију коње угонише,
Тада слуге њима допадоше ,
23) У ваљаане (мјесто ваљане) једно је а уметнуто да се испуни
стих као у књизи I. у пјесмис 699 на странн 513 удваа.
|