Витезове коње прифатише;
А ишета Лека капетане,

230
У авлиjи три војводе срете,
Руке щире, те су лица љубе,
За јуначко питају се здравље,
За биле се руке увaтише,
Иду, брате, на танке чардаке.

235 Кад дођоше врху на чардаке, Кудгоћ Марко земљу проходио, Ни чему се није зачудио, Ни се Марко од шта застудио, Ту с зачуди Марко и застиђе, 20 Кад у Леке сагледа чардаке и Лекину виђе госпоштину. Од шта бјеше на чардак” простирка ? Бјеше чоха чардаку до врата , А по чоси лијепа кадифа.

245 Но каки су у Леке душеци ! Каки ли су под главу јастуци! Све од суха злата исплетени. По чардак у млоги чивилуци, Бе се вјеша господско оруже,

250 Чивилуци од бијела сребра ; Што биjаху на чардак” столови, Столови су од бијела сребра, А јабуке од сухога злата. На чардаку на лијеву страну

255 Ту бијаше совра постављена, Низа совру вино наточено, Узлаћене купе напуњено, Уврх совре једна купа сједи,

Купа бере девет литар” вина,

260 Ал' је купа од сухога злата, То је купа Леке капетана; Томе се је Марко зачудио. Позивље их Лека капетане, Уврх совре мјесто начинио ,

265 Војводе је једва дочекао. Онда хитре допадоше слуге, Те са совре купе подигоше, У руке их даше војводама, А најпрвом господару своме, 270 Господару Леки капетану. Доста бјеше вина издобила и

усовру сваке госпоштине и од млого руку ђаконије. Пише вино па и зачамаше

275 Од неђеље опет до неђеље. Марко често оком погледује,. Погледује оба побратима, А који ће Леки поменути, Проговорит” ријеч за ћевојку; 280 Како Марко у њих погледује, Он” '

преда се у земљицу црну: Није ласно Леки поменути, Онакоме главноме јунаку! Кад се Марко виђе на невољи, 285 За невољу ријеч проговори: „Поглавице, Леко капетане! „Ми сиђесмо и ми писмо вино, освачему, Леко, бесједисмо, Све те гледам, све те ослушкујем, 290

295

300

305

„А кад ћеш ме, Леко, приупитат”,
Што емо даљну земљу проходили
„И ми наше коње уморили,
„А ти, Леко, не шће да упиташ.”
Удари се јунак на јунака,
Удари се памет на памецу,
Те му Лека чудно одговара:
„0 војводо, Краљевићу Марко !
„Како бих те, брате, упитао,
„Кад си, Марко, давно иштетио,
„Што почешће к мене не идете,

Да с' за лако здравље упитамо
„И ми рујна вина напојимо,
„И видимо, јел” нам земља мирна ?
„Ви сте к мене, ја ћу сјутра к вама.
с ријечима дочекао Марка,
За дуго му. Марко не мучао,
Но му другу Марко проговара:
„Све је тако, Леко капетане!
„Ал' ти другу хоћу бесједити,
„Бесједити, а доста је стидно :
„Нама тешки гласи досадніше
„А у тебе чудо казујући,
„Чудно чудо, поноситу Росу,
Што је земље на четири стране ,
Бутун Босне и Уруменлије,
„Што је Шама и што је Мисира ,
„Афолије и Анадолије,
„И влашкијех седам краљевина,
„Да јој друге у сву земљу није;
„A њу Фале, а и нас не куде;

310

315

320

Ми смо дошли, Леко капетане,
„Да у тебе просимо ћевојку.
Сва тројица јесмо побратими,
Сва тројица јутрос нежењени;

325 „Подај сестру за кога ти драго, „Бирај зета, кога тебе драго: „Један да је хитар ђувеглија, „А двојица до су два февера, С тобом да смо главни пријатељи.” 330 Плану Лека, а се намрдио : „Прођи ме се, војевода Марко! „Немој прстен вадит” на ђевојку, „Ни вадити просачку буклију: Што сам јунак у Бога желио,

335 То сам данас једва дочекао, „Да ја стечем таке пријатеље;. „Ал' да тебе једну муку кажем: „Што си чуо, ти војвода Марко, „Да љепоте не има ћевојци,

340 „Истина је баш што људи кажу; „Ал' је сестра моја самовољна, „Не боји се ни кога до Бога, „А за брата ни хабера нема : Седамдесет и четири просца

345 „Што су сестри дослен доходила, „Сваком сестра находи махану, „Код просаца брата застидила; Не смијем ти прстен приватити „Ни попити просачку буклију, 350 Ако сестра сјутра не шће поћи, „Како ћу ти онда одговорит? ?”

Грохотом се Марко насмијао,
Па ти Леки ријеч проговара:
„Авај Лека! весела ти мајка 34)! 355
„А какав би био старјешина
„Те судити једном земљом равном,
„Па се тебе сестра не бојати!
„Кунем ти се и Богом и вјером,
„Да је моја у Прилипу моме, 360
Па кад она не би послушала,
„Ја бих њене руке осјекао,
„Ил” њезине очи извадио.
„А чујеш ли, Леко капетане!
„Ако с' бојиш миле секе твоје ,.

365
„Молим ти се, као старијему,
„Ну отиди на бијелу кулу,
„Иди, Лека, ђе ти сједи сека,
„Те се моли, доведи је амо,
Нека она сагледа војводе,

370 „Белфи досле није ни виђела; Твоју сестру, Лека, ослободи, „Нека пође, за кога јој драго, „А ми браћа кавге не имамо : „Један да је фувеглија њезин, 375 „А двојица да су два ђевера, „С тобом да смо красни пријатељи.” Скочи Лека, ријеч не порече, Оде Лека на високу кулу, Те Росанди сестри казиваше: 380 „Хајде, селе, поносита Росо!

34) и овдје весела значи готово жалосна.