Љутит Марко, па се придрнуо, Једном крочи и далеко скочи, И за руку дофати ђевојку, Остар пињал вади од појаса, Те јој десну осијече руку, Осјече јој руку до рамена, Десну руку даде у лијеву, А пињалом очи извадио, Па их зави у свилени јаглук, На јој тури у десно њедарце, Па јој Марко ријеч проговара: Бирај саде, Росанда ђевојко! „Бирај саде, кога тебе драго : „Ја ти драго Турску придворицу, „Ја ти драго Кобилић-Милоша, „Ја ти драго Рељу копилана." Пишти Роса, далеко се чује, Свога брата Леку помињаше: „А мој брате, Лека капетане! Тал’не видиш, ђе погибох људо „Од силнога Краљевића Марка ?" Чује Лека на танке чардаке, Мучи Лека, како камен студен, Не смијаше ништа проговорит', Јел и Лека може погинути. Викну Марко, не шће на чардаке, Викну Марко оба побратима :
,Хајте, браћо, к земљи низ чардаке, "Понесте ми сабљу у рукама,
Земан дође, да ми путујемо. Побратими Марка послушаше,
Допадоше к земљи и калдрми, Под чардаком Марко сабљу паше, На добре се коње доватише, Отидоше пољем широкијем;
Оста Лека, како камен студен, Оста Роса грдна кукајући.
Дјевојка надмудрила Марка.
Сиротује сирота девојка: Каде руча, она не вечера, Кад састави ручак и вечеру, Онда јој је руа недостало; Ал' је за то добре среће била: Испроси је Краљевићу Марко, А препроси војевода Јанко, Прстен дао Уступчићу Павле. Дигоше се сва три младожење,
Сваки води иљаду сватова,
Право иду двору девојачком:
Напред Марко, а за Марком Јанко,
А за Јанком Уступчићу Павле. Осврте се Краљевићу Марко,
Па беседи војеводи Јанку:
„Куд си ми се подигао, Јанко?
Што с толике свате потрудио
И толике коње поморио,
„Кад то није за тебе девојка,
Већ за мене Краљевића Марка?"
Јанко ћути, ништа не говори,
Већ с окрену к Уступчићу Павлу, Па је њему тијо беседио:
„Куд си ми се подигао, Павле? Што с толико свате потрудио И толике коње поморио? „Нит' је твоја, ни моја девојка, „Већ сокола Краљевића Марка." - Павле ћути, ништа не говори, Веће језди напред пред сватови. Кад су били близу бела двора, Далеко и угледала мајка, Весела је пред њи ишетала И господско коло изводила, По тројицу у двор уводила: Сади кума једног до другога, Старог свата једног до другога, Младожењу једног до другога; Па се онда сватом окренула:
Ви остали кићени сватови! Изволите, добри пријатељи!" Кад се свати мало одморише, Подиже се Краљевићу Марко, Па извади сабљу димишћију, Па је метну себи на колена, И Јанку се онда окренуо, Па је њему тијо говорио: „Чујеш ли ме, војеводо Јанко! И ти шњиме Уступчићу Павле! „Извадимо три златне јабуке,
, Положимо три златна прстена, „Нек изведу лепоту девојку,
Нека бира, чију ће јабуку,
Ил' јабуку, или прстен златан: Машила се за коју јој драго, Онога је лепота девојка.”
Ту су Марка ома послушали: Извадише три златне јабуке, Положише три златна прстена, Изведоше лепоту девојку, Па говори Краљевићу Марко: „Чујеш ли ме, лепото девојко, „Саде бирај, чију ћеш јабуку, "Ил' јабуку, или прстен златан." Кад девојка речи разабрала, Сирота је, ал' је мудра била, Беседила Краљевићу Марку: „Богом куме, Краљевићу Марко! „Стари свате, војеводо Јанко!
И остали кићени сватови!
„Богом браћо, добри пријатељи! „Јабука је дечина забава,
прстен је јуначка белега;
"Ја ћу поћи за Уступчић-Павла." Кад је Марко речи разабрао, Цикну Марко, као горско звере, Удари се руком по колену, Па беседи сироти девојки: „Кучко једна, сирото девојко! „Мор’о те је когод научити, Веће казуј, ко те научио Одговара сирота девојка:
Мили куме, Краљевићу Марко!
„Твоја ме је сабља научила." Тад се Марко на њу насмејао, Па је њојзи тијо беседио: „Срећа твоја, лепото девојко! „Што се ниси јабуке машила, „Ил' јабуке, ил' прстена златна, „Вера моја тако ми помогла!
„Обе би ти одсекао руке;
„Нити би се наносила главе,
„Ни на глави зеленога венца."
Марко Краљевић и Вуча џенерал.
Или грми, ил' се земља тресе? Нити грми, нит' се земља тресе, Већ пуцају на граду топови, На тврдоме граду Варадину: Шенлук чини Вуча џенерале, Јер је Вуча шићар задобио, Три војводе Српске уватио: Једно јесте Милош од Поцерја, Друго јесте Топлица Милане, А треће је Косанчић Иване; Бацио их на дно у тавницу, Бено лежи вода до кољена, А јуначке кости до рамена.
Цвили јунак Милош од Поцерја, Цвили Милош, како љута гуја; Јерсе Милош није научио
« PreviousContinue » |