Довати га мало топузином, Паде дите 37) у зелену траву; Одја Марко од коња Шарина, Савеза му и ноге и руке, Па г' објеси Шарцу о ункашу; Па он оде својој тулумини, Баци дите у зелену траву, А он опет сједе пити вино. То гледала Велимировица, Па отиде Вучи џенералу: „Зло ти вино, Вуча џенерале! „Зло ти вино, а горе ти било! „Све катане тебе изгибоше, „Велимиру јунак свеза руке, „Савеза му и ноге и руке, „Па ено га, пије рујно вино, „А Велимир у травици лежи. Проговара Вуча џенерале: „Не бој ми се, моја снахо драга! „Сад ћеш вићет', док се старац крене.
Па он дрмну на граду топове,
Три хиљаде састави катана, Па посједе своју бедевију, И изиђе граду на капију;
Он нареди низ поље катане, Опколише са четири стране,
37) Који Срби говоре дијеше, они у овакијем догађајима воле казати дише него деше! Тако се у пјесмама може чути и липо мјесто лијепо, било мјесто бијело и т. д.
А то ништа и не види Марко, Ал' припази Шарац од мејдана, Па ногама о земљицу туче, Примиче се своме господару; Кад погледа Краљевићу Марко, Ал' катане њега опколиле, Он поскочи на ноге лагане, Па се маши Шарцу на рамена; Да је коме сјести, те виђети! Кад пођера по пољу катане! Сабља му је у десници руци, У лијевој копље убојито, У зубима дизген од Шарина; Кога Марко сабљом удараше, По двојицу од једног грађаше; Кога Марко копљем удараше, Преко себе њега претураше; Док с окрену неколико пута, Оде к врагу млада катанија; Побјеже му Вуча џенерале На његовој танкој бедевији, Поћера га на Шарину Марко; Брза му је пуста бедевија, Шһаше утећ граду Варадину; Љуљну Марко тешком топузином, Па је пушта за њим преко поља, Удари га сапом од топуза,
Паде Вуча у зелену траву,
Тад' допаде од Прилипа Марко,
Објеси га Шарцу о ункашу, И увати танку бедевију, Па он оде сину Велимиру, Привеза их једног за другога, Па пребаци преко бедевије, Бедевију свеза за Шарина, Оде право бијелу Прилипу; Обојицу баци у тавницу. Књигу пише џенераловица,
Те, је шаље бијелу Прилипу:
„Богом брате, Краљевићу Марко!
„Не губи ми Вуче џенерала
„И мојега сина Велимира ;
Ишти, Марко, што је тебе драго." 240
Дође књига Краљевићу Марку, Када виђе, што му књига каже, Онда Марко другу књигу пише: „Вјерна љубо Вуче џенерала ! „Пусти мене до три побратима, „И подај им три товара блага; „И пусти ми старога Топлицу 38), „И подај му три товара блага, „Јер је јунак млого дангубио; И дај мене три товара блага, „Што сам мога мучио Шарина;
38) У другој пјесми, која је управо као почетак овој, пјева се, да је отац Топлице Милана био од прије затворен у Варадину, па су ова тројица били отишли, да га отму, те и њих (пошто су разбили капију и ушли у град) некако уватио Вуча џенерал,
„Иза тога, џенераловице, „Ето тамо Милош од Поцерја, „Па ви с њиме како начините,” Оде књига граду Варадину; Када дође џенераловици,
Књигу гледа џенераловица,
Шаље благо од Прилипа Марку,
Па узима од тавнице кључе, Те отвори проклету тавницу, И извади три војводе младе И са њима старога Топлицу; Па их води на бијелу кулу; Па бербере хитре добавила: Једни мију, други косу брију, А трећи им нокте сарезују; Донесе им вина и ракије И лијепе сваке ђаконије, Показа им, што учини Марко; Па говори Милошу војводи: „Богом брате, војвода Милошу! „Пустите ми мога господара „И мојега сина Велимира." Њој говори Милош од Поцерја: Не бој ми се, џенераловице; „Дај ми вранца Вуче џенерала, Што га јаше једном у години, „Када иде у Текију 39) цркви,
39) Текија је црквица између Варадина и Карловаца, а ја сам ову пјесму писао у Карловцима од Подруговића: да ли је он пак и прије знао за Текију, или ју је тек онда овдје уметнуо, то ја управо не знам.
„Опреми га, како г' Вуча спрема, „Да поиграм преко Њемадије; „И дај мене од злата каруце, „И у њима дванаест вранаца, Што их преже Вуча џенерале, „Када иде од Беча ћесару, „Да м3 однесу старога Топлицу; „Дај ми рухо Вуче џенерала, „Што га носи о васкрсенију, „Да обучем мојега Топлицу * Све му даде џенераловица, И свакоме хиљаду дуката, Што ће пити вино до Прилипа, Па одоше бијелу Прилипу. Лијепо их дочекао Марко. Пусти Марко Вучу џенерала, И његова сина Велимира, И даде му млоге пратиоце До његова града Варадина. А војводе дијелише благо, Па се рујна накитише вина, И у б'јело изљубише лице, Сваки Марка у бијелу руку, Па одоше сваки своме двору.
Царица Милица и змај од Јастреица.
Вала Богу, вала јединоме! Цар Лазаре сједе за вечеру,
« PreviousContinue » |