„А гди станеш, да чемерикујеш;
„А мене је заболела глава,
„А од срца преболети не hy.”
То изусти, па душицу пусти.
140
Тад' je Лазо сватом беседио :
„Сад на ноге, киһени сватови!
наџаци јој раку ископајте, „А сабљама сандук сатените, Више главе ружу усадите ,
145 „Око гроба клупе направите, „Ниже ногу бунар ископајте: „Рад” мириса нек се ружом ките, „Од умора на клупе седају, „А од жеђи ладне воде пију.” 150 Често Лазо на гроб излазио, Па је пит'о своју заручницу: „Јел” ти, душо, земља дотешчала?” Девојка му мртва одговара: „Није мени земља дотешчала,
155 „Већ је тешка материна клетва. ”
8.
Јован и дивски с шарјешина,
(из Црне горе).
Цар хоћаше изгубити љубу,
Цар хоћаше, и невоља му је,
Е му љуба много закривила,
и за то је царе помрзио ;
Mа је слуге изгубит” не даду,
Но се моле цару честитоме,
Те госпођу своју измолише:
Цар је своје слуге послушао,
Поклони јој живот за годину.
Она сина имаше Јована,
Па ђетету своме говорила:
„0 камо те, мој Јоване сине!
„Хоћеш ли се одрицат” од мајке ?”
Дијете су сузе пропануле,
Па дијете мајци говорило:
„Чујеш ли ме, моја мила мајко!
„Ја һу с тобом по св’јету бјежати.”
A њему је мајка говорила :
„Хајд” уљези цару у сараје,
„Те изведи гојена Лабуда,
„Да бјежимо, синко, по свијету.”
Скочи Јован од земље на ноге,
Те је мајку своју послушао
(А нема му до петнаест љетах),
и Лабуда свога изводио ,
Бачише се њему орамена;
Но је Јован мајци говорио :
„А за Бога, моја мила мајко!
„Кад м” одвоји од оца мојега,
„Који нема до мене једнога,
„Куд ћемо се, мајко, дијевати ?”
А мајка је сину говорила:
„Да бјежимо, синко, по свијету,
„А од цара и мога и твога,
„А далеко тридесет конаках,
Бе не царе ни чути не може,
„А некмоли очима виђети.”
Они бјеже земљом и свијетом,
Док дођоше у дивску планину,
Ту нађоше студену пећину,
Али у њу седамдесет дивах,
Међу њима дивски старјешина.
Кад Јована диви угледаше,
Кренуше се, да му узму главу;
Жесток ли је лудани Јоване!
Од бедрице сабљу извадио,
Слободно је њима ударио,
и пос'jече седамдесет дивах,
А скри му се дивски старјешина.
Он је смајком нојцу боравио ;
А кад сјутра дан и зора дође,
Но се Јован стрпљети не мога”,
Већ он у лов у планину пође
На његова гојена Лабуда,
Те он лови срне и кошуте;
Кад пo пoдне сунце навалило,
Он отиде у пећину к мајци
и донесе срну и кошуту,
Да зарани одaгнату мајку.
Но му мајка тадер бесједила:
„ОЈоване, хајде пред пећину,
„Те почини трудан и уморан.”
Он послуша родитеља свога.
Хитро Јован пред пећину пође,
А мајка му дива угледала
У пећину, дивску старјешину,
Па јој дивски старјешина вика:
„Хајд овамо, Јованова мајко!
Ходи к мене, да ашикујемо.
А она му тадер бесједила:
„Ходи к мене, дивски старјешина !
„Ходи к мене, да ми лице љубиш.”
А он јој је тадер говорио:
„Ја не смијем од Јована твога,
„Који згуби седамдесет дивах,
„Но кад дође Јован у пећину,
„А ти твоје дијете упитај,
„Боји ли се до Бога и кога,
„Па најприје игру заметните,
„Проклетога у руке прстена,
Око њега те се куне криво,
„Дијете је лудо и невјешто,
„Ти ћеш њега ласно надиграти,
„Пак му свежи руке наопако,
„А ја ћу га онда погубити,
„Пак ћем” онда ми ашиковати.”
А кад Јован у пећину дође,
Вечераше господску вечеру,
Па му тадер мајка говорила:
о Јоване, мој једини сине !
„Ти изгуби седамдесет дивах,
А ти идеш, синко, планинама,
„Бојиш ли се до Бога и кога ??
Но јој Јован ријеч говорио:
„Ја се бојим Бога великога,
„Не бојим се никаква јунака,
„Доклен ми је гојени Лабуде”
Тад Јовану бесједила мајка :
ОЈоване, мој једини сине!
„Ми смо јадни, синко, обојица,
„Ход, да малу игру заметнемо.”
Јован своју послушао мајку,
Па је шњоме игру заметнуо ,
Понајпријед у руке прстена;
Он могаше надиграти мајку,
Он могаше, него не хоћаше,
Но је њега мајка надиграла:
„Јасам тебе, дијете, добила.”
Па му обје савезала руке
Од макатах те до врх нокатах;
Луди Јован растегну рукама,
На седморо коноп раскинуо.
Када сјутра дан и зора дође,
Јован пође у мов у планину.
Кад на друму царевоме дође,
Из свијета срете ћириције
И пред њима ћирицију Рада,
Те ћерају шездесет товарах
Све на голо вина ишенице;
Јован им се на пут учинио,
И пред њима капицу скинуо:
„Молим ви се, браћо из свијета,
„Продајте ми шездесет товарах
Све на голо вина ишенице,
„Да ја раним одагнату мајку,
„Да ви платим жутијем дукатом.”
Бириције робу му продале ;
Но га пита ћириција Раде:
„А тако ти, дијете Јоване!
Бе је твоја остарала мајка ?"
Јован мајку у пећину каже ;
|