Опасује мукадем-појаса, А пињале остре за појаса, И ту бритку сабљу припасује, А све врана коња погледује.
У то доба бане пристасао, Мудар бане, пак је иштетио: На јутру му не зва добро јутро, Нити Турски селам називаше, Но му грдну ријеч проговара: „А ту ли си? један копилане! „Копилане, царев хаинине! Чије ли си дворе похарао ?
Другом крочи, коња појахао, Притегну му обадва дизђена. Ал' не чека Страхинићу бане,
Но на њега ђога нагоњаше,
Па на њега бојно копље пушти; Удари се јунак на јунака,
Пружи руке силан Влах-Алија,
руку му копље уфатио,
Па ти бану ријеч проговара :
,Копилане, Страхинићу бане!
„А шта ли си, влашче, премислило?
„Није с ̊ ово бабе Шумадијнске, „Да разгониш и да набрекујеш,
„Но је ово силан Влах-Алија,
„Што с не боји цара ни везира, „Што ј' у цара војске државине, Чини ми се сва царева војска, „Као мрави по зеленој трави; „А ти, море! мегдан да дијелиш!" То му рече, бојно копље пушти, Од прве га обранити шћаше, Бог поможе Страхинићу бану, Има ђога коња од мегдана, Како копље на планини звизну, Соко ђого паде на кољена, Изнад њега копље прелетило,
Дарило о камен студени, На троје се копље саломило : До јабуке и до десне руке. Док сатрше она копља бојна, Потегоше перне буздохане: Кад удара силан Влах-Алија, Кад удара Страхинића бана, Из седла га коњу изгоњаше, А на уши ђогу нагоњаше, Бог поможе Страхинићу бану, Има ђога коња од мегдана, Што га данас у Србина нема, У Србина, нити у Турчина, Узмахује и главом и снагом, Те у седло баца господара; Кад удара Страхинићу бане Мучну алу силна Влах-Алију, Из седла га маћи не могаше, Тону вранцу коњу до кољена
У земљицу ноге све четири. Буздохане перне поломише, Поломише, и пера просуше, Па су бритке сабље повадили, Да јуначки мегдан подијеле. Но да видиш Страхинића бана! Кажу има сабљу о појасу: Ковала су сабљу два ковача, Два ковача и три помагача, Од неђеље опет до неђеље, Од челика сабљу претопили, У острицу сабљу угодили; Турчин ману, а дочека бане, На сабљу му сабљу дочекао, По поли му сабљу пресјекао; Виђе бане, па се разрадова, Љуто сави и отуд и отуд, Еда би му главу осјекао, Јал Турчину руке обранио ; Удари се јунак на јунака, Не да Турчин главу укинути, Не да своје руке иштетити, Но се брани с оном половином: Половину на врат натураше, И својега врата заклоњаше, И банову сабљу оштрпкује, Све откида по комат и комат. Обадвије сабље исјекоше, До балчака сабља догонише, Побацише њине одломчине, Од хитријех коња одскочише,
За била се грла доватише,
На Голечу на равној планини;
Носише се љетни дан до подне, Док Турчина пјене попануше,
Бијеле су како горски снијег, Страхин-бана б'јеле, па крваве,
Искрвави низ прси хаљине, Искрвави чизме обадвије. А кад бану мука досадила, Тада бане ријеч проговара: „Љубо моја, тебе Бог убио! „Које јаде гледаш на планини?
„Но ти подби један комат сабље, „Удри, љубо, мене, ја Турчина: „Мисли, љубо, кога тебе драго." Али Турчин љуто проговара: „Душо моја, Страхинова љубо! „Немој мене, но удри Страхина, „Нигда њему мила бити не ћеш, „Пријекорна бити до вијека : „Кориће те јутром и вечером,
Бе си била са мном под чадором; Мене бити мила до вијека,
„Одвешћу те Једренету граду, „Наредићу тридест слушкињица,
Нек ти држе скуте и рукаве, „Ранићу те медом и шећером, Окитити тебе дукатима
„Саврх главе до зелене траве; , Удри саде Страхинића бана!"
Женску страну ласно преварити: Лако скочи, ка' да се помами, Она нађе један комат сабље, Зави комат у везени јаглук, Да јој билу руку не обрани, Па облеће и отуд и отуд, Чува главу Турчин - Влах-Алије, A ошину господара свога, Господара Страхинића бана, Поврх главе по чекрк-челенци И по његову бијелу кауку, Пресјече му златали челенку, И пресјече бијела каука, Мало рани главу на јунаку, Поли крвца низ јуначко лице, Шһаше залит очи обадвије. Препаде се Страхинићу бане, Ђе погибе лудо и безумно, А нешто се бане домислио, Викну бане из бијела грла Некакога хрта Карамана, Што је хрче на лов научио, Викну бане и опет привикну,
Скочи хрче и одмах дотрча,
« PreviousContinue » |