70

75

30

Пак проћера коња на капију. Ал ето ти старог Југ-Богдана И за њиме седам Југовића, Све је седам устављала редом, Ал' ниједан ни гледати не ће. Мало време за тим постајало, Ал' ето ти Југовић-Воина, И он води цареве једеке Покривене са сувијем златом, Она под њим увати кулаша, и склопи му руке око врата, Паи њему стаде говорити: О мој брате, Југовић-Воине! „Цар је тебе мене поклонио, „И тебе је благосов казао, „Да даш једек”, коме тебе драго, „Да останеш са мном у Крушевцу, „Да имадем брата од заклетве.” Вели нoјзи Југовић Воине: „Иди, сестро, на бијелу кулу; „Не бих ти се јунак повратио, „Ни цареве једeкe пустио, „Да бих знао, да бих погинуо; „Идем, сејо, у Косово равно „За крст часни крвцу прољевати „И за вјеру с браћом умријети.” Пак проћера коња на капију. Кад то виђе царица Милица, Она паде на камен студени, Она паде, пак се обезнани; Ал' ето ти славнога Лазара,

85

90

95

100

105

110

Када виђе госпођу Милицу,
Уд'рише му сузе низ образе;
Он с обзире с десна на лијево,
Те дозивље слугу Голубана:
„Голубане, моја вјерна слуго!
„Ти одјаши од коња мабуда,
Узми госпу на бијеле руке,
Пак је носи на танану кулу;
„Од мене ти Богом просто било!
„Немој ићи на бој на Косово,
„Већ остани у бијелу двору:”
Кад то зачу слуга Голубане,
Пролн сузе низ бијело лице,
Па одсједе од коња лабуда,
Узе госпу на бијеле руке,
Однесе jе на танану кулу;
Ал свом срцу одољет” не може,
Да не иде на бој на Косово,
Већ се врати до коња лабуда,
Посједе га, оде у

Косово.
Кад је сјутра јутро освануло,
Долећеше два врана гаврана
Од Косова поља широкога,
И падоше на бијелу кулу,
Баш на кулу славнога Лазара,
Један пракће, други проговара:
„Да л' је кула славног кнез - Лазара?
Ил” у кули нигђе никог нема ?”
То из куле нитко не чујаше,
Већ то чула царица Милица,
Па излази пред бијелу кулу,

115

120

125

130

135

10

Она пита два врана гаврана:
„Ој Бога вам, два врана гаврана !
„Откуда сте јутрос полећели ?
„Нијесте ли од поља Косова ?
„Виђесте ли двије силне војске ?
„Јесу ли се војске удариле ?
Чија ли је војска задобила ??
Ал?

говоре два врана гаврана:
„Ој Бога нам, царице Милице!
Ми смо јутрос од Косова равна,
„Виђели смо двије силне војске;
„Војске су се јуче удариле,
„Обадва су цара погинула;
„Од Турака нешто и остало,
„А од Срба и што је остало,
Све

рањено и искрвављено.” Истом они тако бесјећаху, Ал' ето ти слуге Милутина, Носи десну у лијевој руку, : На њему је рана седамнаест, Вас му коњицу крв оrрезнуо; Вели њему госпођа Милица : „Што је, болан! слуго Милутине ? „Зар издаде цара на Косову ?» Ал' говори слуга Милутине:

Скин” ме, госпо, са коња витеза, „Умиј мене студеном водицом, „И залиј ме црвенијем вином; „Тешке су ме ране освојиле.” Скиде њега госпођа Милица, и

уми га студеном водицом,

145

150

155

160

165

170

175

И зали га црвенијем вином. Кад се слуга мало повратио , Пита њега госпођа Милица : „Што би, слуго, у пољу Косову? Бе погибе славни кнеже Мазо ? Бе погибе стари Југ Богдане ? „Бе погибе девет Југовића? Те погибе Милош војевода? „Те погибе Вуче Бранковићу? Те погибе Бановић Страхиња?” Тада слуга поче казиватн : Сви осташе, госпо, у Косову. Те погибе славни кнез Лазаре, „Ту су млога копља изломљена, Изломљена и Турска и Српска, „Али више Српска, него Турска, „Бранећ', госпо, свога господара, „Господара, славног кнез-Лазара. „АЈуг ти је, госпо, погинуо „У почетку, у боју првоме. „Погибе ти осам Југовића, Бе брат брата издати не шћеде, „Доклегође један шецијаше; „Још остаде Бошко Југовићу, „Крсташ му се по Косову вија; „Још разгони Турке на буљуке, „Као соко тице голубове. „Те огрезну крвца до кољена, „Ту погибе Бановић Страхиња. „Милош ти је, госпо, погинуо „Код Ситнице код воде студене,

180

185

190

195

Тено млоги Турци изгинули;
„Милош згуби Турског цар-Мурата
„И Турака дванаест хиљада;
„Бог да прости, ко га је родио!
„Он остави спомен роду Српском,
„Да се прича и приповиједа
„Док је људи и док је Косова.
„А што питаш за проклетог Вука,
„Проклет био и ко га родио!
„Проклето му племе и кољено!
Он издаде цара на Косову
„И одведе дванаест хиљада,
„Госпо моја! љутог оклопника.”

200

46.

Пропа са царства Српскога.

5

Полетио соко тица сива
од Светиње од Јерусалима,
и он носи тицу ластавицу.
То не био сокотица сива,
Веће био светитељ Илија;
Он не носи тице ластавице,
Веће књигу од Богородице,
Однесе је цару на Косово,
Спушта књигу цару на колено,
Сама књига цару беседила:
„Царе Лазо, честито колено!
„Коме ћеш се приволети царству ?
Или волиш царству небескоме,
„Или волиш царству земаљскоме ?

10