„А гди станеш, да чемерикујеш; "А мене је заболела глава, „А од срца преболети не ћу." То изусти, па душицу пусти. Тад' је Лазо сватом беседио : „Сад на ноге, кићени сватови ! „С наџаци јој раку ископајте, А сабљама сандук сатешите, Више главе ружу усадите,
„Око гроба клупе направите,
Ниже ногу бунар ископајте:
„Рад мириса нек се ружом ките, „Од умора на клупе седају,
„А од жеђи ладне воде пију."
Често Лазо на гроб излазио,
Па је пит'о своју заручницу:
„Јелʼ ти, душо, земља дотешчала ?” Девојка му мртва одговара:
„Није мени земља дотешчала, „Већ је тешка материна клетва.”
Јован и дивски сшарјешина, (из Црне горе).
Цар хоћаше изгубити љубу, Цар хоћаше, и невоља му је, Е му љуба много закривила, И за то је царе помрзио; Ма је слуге изгубит' не даду, Но се моле цару честитоме, Те госпођу своју измолише:
Цар је своје слуге послушао, Поклони јој живот за годину. Она сина имаше Јована,
Па ђетету своме говорила: ,0 камо те, мој Јоване сине!
„Хоћеш ли се одрицат' од мајке?"
Дијете су сузе пропануле,
Па дијете мајци говорило:
„Чујеш ли ме, моја мила мајко!
„Ја ћу с тобом по св'јету бјежати." А њему је мајка говорила:
„Хајд уљези цару у сараје,
„Да бјежимо, синко, по свијету." Скочи Јован од земље на ноге,
Те је мајку своју послушао (А нема му до петнаест љетах), И Лабуда свога изводио, Бачише се њему о рамена; Но је Јован мајци говорио: "А за Бога, моја мила мајко! „Кад м' одвоји од оца мојега, „Који нема до мене једнога, „Куд ћемо се, мајко, дијевати ?" А мајка је сину говорила: „Да бјежимо, синко, по свијету, „А. од цара и мога и твога, А далеко тридесет конаках, „Бе не царе ни чути не може, "А некмоли очима виђети." Они бјеже земљом и свијетом,
Док дођоше у дивску планину, Ту нађоше студену пећину, Али у њу седамдесет дивах, Међу њима дивски старјешина. Кад Јована диви угледаше, Кренуше се, да му узму главу; Жесток ли је лудани Јоване! Од бедрице сабљу извадио, Слободно је њима ударио, И посјече седамдесет дивах, А скри му се дивски старјешина. Он је с мајком нојцу боравио;
А кад сјутра дан и зора дође, Но се Јован стрпљети не мога, Већ он у лов у планину пође На његова гојена Лабуда, Те он лови срне и кошуте; Кад по подне сунце навалило, Он отиде у пећину к мајци И донесе срну и кошуту, Да зарани одагнату мајку. Но му мајка тадер бесједила: „О Јоване, хајде пред пећину,
Те почини трудан и уморан.
Он послуша родитеља свога. Хитро Јован пред пећину пође, А мајка му дива угледала У пећину, дивску старјешину, Па јој дивски старјешина вика: „Хајд' овамо, Јованова мајко! „Ходи к мене, да ашикујемо."
А она му тадер бесједила: „Ходи к мене, дивски старјешина ! „Ходи к мене, да ми лице љубиш." А он јој је тадер говорио: „Ја не смијем од Јована твога, „Који згуби седамдесет дивах, „Но кад дође Јован у пећину, "А ти твоје дијете упитај, „Боји ли се до Бога и кога, „Па најприје игру заметните, „Проклетога у руке прстена, „Око њега те се куне криво, „Дијете је лудо и невјешто,
Ти ћеш њега ласно надиграти,
Пак му свежи руке наопако, „А ја ћу га онда погубити, "Пак ћем, онда ми ашиковати." А кад Јован у пећину дође, Вечераше господску вечеру, Па му тадер мајка говорила: „О Јоване, мој једини сине! „Ти изгуби седамдесет дивах, А ти идеш, синко, планинама, „Бојиш ли се до Бога и кога?” Но јој Јован ријеч говорио: „Ја се бојим Бога великога, „Не бојим се никаква јунака, „Доклен ми је гојени Лабуде" Тадʼ Јовану бесједила мајка: „О Јоване, мој једини сине! „Ми смо јадни, синко, обојица,
„Ход’, да малу игру заметнемо.” Јован своју послушао мајку, Па је шњоме игру заметнуо, Понајпријед у руке прстена; Он могаше надиграти мајку, Он могаше, него не хоћаше, Но је њега мајка надиграла: „Јасам тебе, дијете, добила.” Па му обје савезала руке
Од лакатах те до врх нокатах; Луди Јован растегну рукама, На седморо коноп раскинуо. Када сјутра дан и зора дође, Јован пође у лов у планину. Кад на друму царевоме дође, Из свијета срете ћириџије И пред њима ћириџију Рада, Бе ћерају шездесет товарах Све на голо вина и шенице; Јован им се на пут учинио,
пред њима капицу скинуо: Молим ви се, браћо из свијета, „Продајте ми шездесет товарах
Све на голо вина и шенице,
„Да ја раним одагнату мајку, „Да ви платим жутијем дукатом. 2 Ћириџије робу му продале; Но га пита ћириџија Раде: А тако ти, дијете Јоване! Ће је твоја остарала мајка ?" Јован мајку у пећину каже ;
« PreviousContinue » |