„Свекрвице, мајко Дамјанова! Нит' је гладан шенице бјелице, „Нити жедан воде са Звечана, Већ је њега Дамјан научно
„До по ноћи ситну зоб зобати, „Од по ноћи на друм путовати; Пак он жали свога господара „Што га није на себи донијо." И ту мајка тврда срдца била, Да од срдца сузе не пустила. Кад у јутру данак освануо, Али лете два врана гаврана, Крвава им крила до рамена, На кљунове б'јела пјена тргла; Они носе руку од јунака И на руци бурма позлаћена, Бацају је у криоце мајци; Узе руку Југовића мајка, Окретала, превртала с њоме, Па дозивље љубу Дамјанову: Снао моја, љубо Дамјанова! „Бил’познала, чија ј' ово рука ?" Проговара љуба Дамјанова:
„Свекрвице, мајко Дамјанова!
Ово ј' рука нашега Дамјана,
„Јера бурму ја познајем, мајко,
„Бурма са мном на вјенчању била.”
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тијо бесједила:
„Моја руко, зелена јабуко!
„Гдје си расла, гдје л' си устргнута! „А растла си на криоцу моме, „Устргнута на Косову равном !" Надула се Југовића мајка, Надула се, па се и распаде За својије девет Југовића
И десетим стар-Југом Богданом.
Царица Милица и Владеша војвода.
Пошетала царица Милица Испод града бијела Крушевца С њоме шећу двије миле кћери: Вукосава и лијепа Мара;
К њима језди Владета војвода На дорату на коњу доброме; Владета је коња ознојио И у б'јелу пјену обукао. Пита њега царица Милица : „Ој Бога ти, кнежева војводо!
Што си тако коња ознојио? „Не идеш ли са поља Косова ? „Не виђе ли честитога кнеза,
„Господара и мога и твога?” Ал бесједи Владета војвоа: „Ој Бога ми, царице Милице! „Та ја идем са поља Косова, "Ал' не виђех честитога кнеза,
Већ ја виђех кнежева зеленка,
, Ћерају га по Косову Турци,
„А кнез мислим да је погинуо." Кад то зачу царица Милица, Проли сузе низ бијело лице, Пак још пита Владету војводу: Још ми кажи, кнежева војводо! „Кад си био на Косову равну, „Не виђе ли девет Југовића „И десетог старог Југ-Богдана?" Ал' бесједи Владета војвода: „Та ја прођох кроз Косово равно, И ја виђех девет Југовића
И десетог старог Југ-Богдана: „Они бјеху у пола. Косова, „Крваве им руке до рамена „И зелени мачи до балчака ; „Али су им малаксале руке
Сијекући по Косову Турке." Још му рече царица Милица : „Сган почекај, кнежева војводо! Не виђе ли још два зета моја: „Бранковића, Милош-Обилића ?" Ал бесједи Владета војвода: Та ја прођох кроз Косово равно, И ја виђех Милош-Обилића : „Он стајаше у пољу Косову,
„На бојно се копље наслонио, „Бојно му се копље преломило, „Пак на њега. Турци навалише, „До сад мислим да је погинуо;
„Ал' не виђех Вука Бранковића,
„Не виђех га, не видло га сунце!
Он издаде честитога кнеза,
„Господара и мога и твога.”
Комади од различније х Косовскијех ијесама.
Цар Мурате у Косово паде, Како паде, ситну књигу пише, Те је шаље ка Крушевцу граду, На кољено Српском кнез-Лазару : „Ој Лазаре, од Србије главо! „Нитʼ је било, нити може бити: „Једна земља, а два господара; „Једна раја, два харача даје; „Царовати оба не можемо,
Већ ми пошљи кључе и хараче, „Златне кључе од свијех градова, „И хараче од седам година; „Ако ли ми то послати не ћеш, „А ти хајде у поље Косово, „Да сабљама земљу дијелимо.” Кад Лазару ситна књига дође, Књигу гледа, грозне сузе рони.
Да је коме послушати било,
Како љуто кнеже проклињаше : „Ко не дође на бој на Косово „Од руке му ништа не родило : Ни у пољу бјелица пшеница, "Ни у брду винова лозица!"
Славу слави Српски кнез Лазаре У Крушевцу мјесту скровитоме, Сву господу за софру сједао, Сву господу и господичиће: С десне стране старог Југ-Богдана, И до њега девет Југовића; А с лијеве Вука Бранковића, И осталу сву господу редом; У заставу војводу Милоша, И до њега дв'је Српске војводе: Једно ми је Косанчић Иване, А друго је Топлица Милане. Цар узима златан пехар вина, Па говори свој господи Српској: "Коме ћ' ову чашу наздравити? Ако ћу је напит' по старјештву, „Напићу је старом Југ-Богдану; „Ако ћу је напит’по госпоству, „Напићу је Вуку Бранковићу;
Ако ћу је напит' по милости, „Напићу је мојим девет шура, „Девет шура, девет Југовића; Ако ћу је напит' по љепоти,
« PreviousContinue » |