Page images
PDF
EPUB

Па с ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Mа пећину бјеху угледали,
и Јована угледала мајка,

135 Па се она врну у пећину, Па је диву ријеч говорила: „Ну ход, диве, да ми промислимо, Ево иде дијете Јоване, „Како бисмо њега изгубили,

140 „Па ми тадер да ашикујемо." A див јој је ријеч говорио: Учини се без невоље бона; „А кад дође дијете Јоване, „Он се хоће мајци препанути,

145 „Па ће мајку за понуде питат”:

Би ли, мајко, каквијех понудах ?»» Ти ћеш њему овако казати: „Ји бих, синко, са букве јабуку „Из велике воде Калацијнске;" 150 „У воду је несита аждаха , „Што прождире коње и јунаке, И код ње су два љути арслана, „Што изију живога јунака; „Не би ли га прождрла аждаха,

155 „Ил” изјели два љути арслана.” Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле:

160 „Куку мене, моја мила мајко ! „Би ли, мајко, каквијех понудах ?”

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

Она му је ријеч говорила. „Ја бих, синко, са букве јабуку „Из велике воде Калацијнске, 165 Чини ми се, би ми боље било Скочи Јован од земље на ноге, и Лабуда свога узјахао, Па отиде ноћи без мјесеца, Хитро Јован к води долазио ,

170 И

у воду угони Лабуда,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази та несита аждаха,
На Јована уриш учињела ,

175 На сабљу је Јован дочекује, и аждахи главу окинуо; Ал' скочише два силни арслана, И

велику воду замутише, А Јовану скачу на Лабуда,

180 Дијете је срца жестокога, Оба их је жива уФатио , Лабуду их за реп савезао, Поведе их зеленом планином, У пећину мајци долазио,

185 и

даде јој са букве јабуку. Кад то виђе Јованова мајка, Јовану је ријеч говорила: О Јоване, да те, синко, питам: „Буд сам идеш зеленом планином, 190 „Да т' yФате од горе хајдуци, Да ти спуте обадвије руке, „Би л ти и што задржало руке

?”

[ocr errors]

195

200

205

АЈован јој тадер говорио: „Ја бих свашто, мајко, раскинуо, „До проклето дрндарско тетиво.” Кад то чула Јованова мајка, Она скочи од земље на ноге, и тетиво хитро налазила, Па је њему руке савезала Од лакатах те до врх нокатах, Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио: „А за Бога, остарала мајко? „Одријеши моје б'jеле руке, „Јер ми, мајко, обје отпадоше.” Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика. Брзо дивски дође старјешина, Од Јована муку направише: Обадва му ока извадише, Бачише га украј од пећине. Па су онђе нојцу боравили. Када сјутра дан и зора дође, Но се кучка с дивом договара: „Чујеш ли ме, дивски старјешина ! „Ти доФати лудога Јована, Слијепа га на Лабуда бачи, „Поведи га зеленом планином, Те га бачи у јаму студену.” Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше доФатио, Стаде цика мудога Јована, Па их куми Богом великијем:

210

215

2)

220

[ocr errors]

225

230

235

„Немојте ме у јаму бачиват”,
Но ме бач’те на друм у планину.
Но му мајка ни хабера не ма,
Већ је она диву говорила:
„Бачи, диве, врага и ђавола.”
Поведе га зеленом планином,
Силну јаму украј друма нађе,
Па га јами у дубљину бачи.
Куд ће дива несрећа такнути! !
Али је то Господ наредио,
Те му свеза над јаму Лабуда,
Па отолен у пећину пође.
Мало било, ништа не стануло,
Да је коме жалост послушати:
Стоји цика гојена Лабуда,
Лабуд биjе jaму копитима
(0д копитах цјепанице скачу),
Да дофати зубом господара ;
Али стаде тутањ уз планану:
Ево иде тридест фириција
и пред њима ћириција Раде,
Кад погледа украј друма пута,
Вишти Лабуд виш” луда Јована,
Но говорп ћириција Раде:
„Ну виђите, моја браћо драга!
Ено Лабуд лудога Јована,
„Бе му пусти у планину вишти,
"Бог зна, му је Јонан погинуо;
„Хај’те, браћо, да видимо онђе.”
Кад дођоше на јаму студену,
Вишти Лабуд, копитима каже ;

240

245

250

255

260

265

270

Тадар скочи ћириција Раде,
и састави тридест конопаца ,
И засука по два у једнога,
Ге

направи петнаест комата,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест ћириција;
Ту Јована у животу нађе,
и извади лудога Јована,
Па му б'jеле одријеши руке,
Крену да га води по свијету;
Куми Рада дијете Јоване :
Богом брате, ћириција Раде!
„Не водите мене по свијету,
Но ме бач'те на пуста Лабуда,
„Зајмите ме води Калацијнској,
„E умријех од жећи јуначке; .
„А пођите два три у Косово,
„А у моје Богом посестриме,
Посестриме крчмарице Јане,
„Нека дође води Калацијнској,
„Да ме“ зајми у поље Косово,
„Разумна је ума и памети,
„Гуслара јој у свијету нема,
„Не би ли ме гућет' научила.”
То је Раде за Бога примио ,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми та води Калацијнској,
Ту Јована бјеше оставио,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,

275

280

285

« PreviousContinue »