Page images
PDF
EPUB

Па с ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Mа пећину бјеху угледали,
и Јована угледала мајка,

135 Па се она врну у пећину, Па је диву ријеч говорила: „Ну ход”, диве, да ми промислимо, „Ево иде дијете Јоване, Како бисмо њега изгубили,

140 „Па ми тадер да ашикујемо.” А див јој је ријеч говорио: „Учини се без невоље бона; „А кад дође дијете Јоване, „Он се хоће мајци препанути,

145 „Па ће мајку за понуде питат:

Би ли, мајко, каквијех понудах ??? Ти ћеш њему овако казати: „Ји бих, синко, са букве јабуку »Из велике воде Калацијнске;"» 150 „У воду је несита аждаха , „Што прождире коње и јунаке, И код ње су два љути арслана, „Што изију живога јунака ; „Не би ли га прождрла аждаха, 155 „Ил” изјели два љути арслана.” Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле:

160 „Куку мене, моја мила мајко ! „Би ли , мајко, каквијех понудах ?"

165

[ocr errors]

170

175

Она му је ријеч говорила.
„Ја бих, синко, са букве јабуку
Из велике воде Калацијнске,
„Чини ми се, би ми боље било
Скочи Јован од земље на ноге,
и Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио ,
И

у воду угони Лабуда,
Те дофати са букве јабуку,
A

кад био украј воде ладне, Опази та несита аждаха, На Јована уриш учињела , На сабљу је Јован дочекује, и аждахи главу окинуо; Ал скочише два силни арслана, и велику воду замутише, А Јовану скачу на Лабуда, Дијете је срца жестокога, Оба их је жива уФатио , Лабуду их за реп савезао , Поведе их зеленом планином, У пећину мајци долазио, и даде јој са букве јабуку. Кад то виђе Јованова мајка, Јовану је ријеч говорила: О Јоване, да те, синко, питам : „Буд сам идеш зеленом планином, „Да т” уФате од горе хајдуци, Да ти спуте обадвије руке, „Би л ти и што задржало руке ?”

180

185

190

А Јован јој талер говорио:
„Ја бих свашто, мајко, раскинуо,

195 „До проклето дрндарско тетиво." Кад то чула Јованова мајка, Она скочи од земље на ноге, И тетиво хитро налазила , Па је њему руке савезала

200 Од лакатах те до врх нокатах, Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио: „А за Бога, остарала мајко? „Одријеши моје 6јеле руке,

205 „Јер ми, мајко, обје отпадоше." Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика. Брзо дивски дође старјешина, Од Јована муку направише:

210 Обадва му ока извадише, Бачише га украј од пећине. Па су онђе нојцу боравили. Када сјутра дан и зора дође, Но се кучка с дивом договара:

215 „Чујеш ли ме, дивски старјешина ! „Ти дофати лудога Јована, „Слијепа га на Лабуда бачи, „Поведи га зеленом планином, Те га бачи у јаму студену.”

220 Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем:

[ocr errors]
[ocr errors]

225

230

235

„Немојте ме у јаму бачиват”,
Но ме бач’те на друм у планину."
Но му мајка ни хабера не ма,
Већ је она диву говорила:
„Бачи, диве, врага и ђавола.”
Поведе га зеленом планином,
Силну јаму украј друма нађе,
Па га јами у дубљину бачи.
Куд ће дива несрећа такнути!
Али је то Господ наредио ,
Те му свеза над јаму Лабуда,
Па отолен у пећину пође.
Мало било, ништа не стануло,
Да је коме жалост послушати :
Стоји цика гојена Лабуда,
Лабуд биjе jaму копитима
(Од копитах цјепанице скачу),
Да дофати зубом господара;
Али стаде тутањ уз планану:
Ево иде тридест фириција
и пред њима ћириција Раде,
Кад погледа украј друма пута,
Вишти Лабуд виш” луда Јована,
Но говорп ћириција Раде:
„Ну виђите, моја браћо драга!
Ено Лабуд лудога Јована,
Бе

му пусти у планину вишти,
"Бог зна, му је Јонан погинуо;
„Хај’те, браћо, да видимо онђе.”
Кад дођоше на јаму студену,
Вишти Лабуд, копитима каже ;

240

245

250

99

[ocr errors]

255 260

265

270

Тадар скочи ћириција Раде,
и састави тридест конопаца ,
и засука по два у једнога,
Те направи петнаест комата,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест фириција;
Ту Јована у животу нађе,
и извади лудога Јована,
Па му б'jеле одријеши руке,
Крену да га води по свијету;
Куми Рада дијете Јоване :
„Богом брате, ћириција Раде!
„Не водите мене по свијету,
„Но ме бач’те на пуста Лабуда,
„Зајмите ме води Калацијнској,
„E умријех од жећи јуначке;
„А пођите два три у Косово,
„А у моје Богом посестриме,
„Посестриме крчмарице Јане,
Нека дође води Калацијнској,
„Да ме“ зајми у поље Косово,
„Разумна је ума и памети,
„Гуслара јој у свијету нема,
„Не би ли ме гућет' научила.”
То је Раде за Бога примио ,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми та води Калацијнској,
Ту Јована бјеше оставно,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,

275

[ocr errors]

280

285

« PreviousContinue »