Page images
PDF
EPUB

„Осим једну, моја стара мајко,
„А под двором краља Шишманина,
„Мати моја, у земљи Бугарској,
„Ја је нађох на води чатрњи,
„Кад је виђех, моја стара мајко!
„Око мене трава окрену се.
„Ено, мати, за мене ђевојке,
„Ено за те добра пријатеља;
„Спреми мене танке брашњенице,
„Да ја идем просити ђевојку.”
Стара мати једва дочекала,
Та не чека док јутро осване,
Већ му гради шећерли колаче.
Кад у јутру јутро освануло,
Спреми Марко себе и Шарина,
Па наточи тулумину вина,
Објеси је о седлу Шарину,

C

Другу страну топузину тешку,
Па посједе помамна Шарина,
Оде право у земљу Бугарску,
Бјелу двору краља Шишманина.
Далеко га краљу угледао,

Мало ближе пред њег'ишетао :
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље;
Слуге вјерне коње приватише,
Одведоше у подруме доње,
Краљу Марка на бијелу кулу,
За готову софру засједоше,
Па стадоше мрко пити вино.
А када се понапише вина,

20

25

30

35

40

45

,,

Марко скочи на ноге лагане,
Капу скида, до земље се свија,
Он у краља запроси ђевојку,
Краљ је даде, не рече ријечи.
Док постави прстен и јабуку,
И пореза рухо на ђевојку,

И

Дарива свасти и пунице, Даде Марко три товара блага. Одгодио до мјесеца дана, Док отиде бијелу Прилипу И покупи кићене сватове. Бесједи му ђевојачка мајка: „О мој зете, од Прилица Марко! „Немој водит туђина ђевера, „Већ јал брата, јали братучеда : „Бевојка је одвише лијепа, „Бојимо се големе срамоте." Ту је ноћцу преноћио Марко, Па у јутру опреми Шарина, Оде право бијелу Прилипу. Кад је био до Прилипа града, Далеко га мати опазила, Мало ближе пред њег ишетала, Руке шири, у лице га љуби, Марко мајку у бијелу руку. Пита мајка Краљевића Марка: „О мој сине, Краљевићу Марко! "Јеси л' мене мирно путовао "Јеси л' мене снаху испросио? „Мене снаху, себе вјерну љубу." Рече Марко остарилој мајци :

,,

?

50

55

60

65

70

75

[ocr errors]

9999

[ocr errors]

„Јесам, мати, мирно путовао,
И ђевојку себе испросио,
„Потрошио три товара блага,
„И кад пођох двору бијеломе,
Рече мене ђевојачка мајка :
»»0 мој зете, Краљевићу Марко!
„„Немој водит туђина ђевера,
,,,,Већ јал брата, јали братучеда :
„Бевојка је одвише лијепа,
„„Бојимо се големе срамоте.
„А ја, мати, брата не имадем,
„Брата немам, братучеда немам.
Вели њему остарила мајка:
„О мој сине, од Прилипа Марко!
„За то немај бриге николико,
„Већ начини једну ситну књигу,
„Те је пошљи дужду од Млетака,
„Нек ти пође на кумство вјенчано,
„Нек поведе пет стотина свата;
„Другу шаљи Земљићу Стјепану,
„Да ти буде ђевер код ђевојке,

[ocr errors]
[ocr errors]

Нек поведе свата пет стотина,
„Па се не бој никакве срамоте.
Када Марко разумијо рјечи,
Онда своју послушао мајку,
Он начини књиге на кољену,
Једну шаље дужду Млетачкоме,
Другу побру Земљићу Стјепану.
Мало време за тим постајало,
Ал ето ти дужда од Млетака,
Са њим иде пет стотина свата;

[ocr errors]

80

85

90

95

100

105

110

Дужде оде на танану кулу,
А сватови у поље широко;
Мало за тим, ето и Стјепана,
И он води пет стотина свата.
Састаше се на кули тананој,
Те се мрка понапише вина.
Одатле се свати подигоше,
Отидоше у земљу Бугарску,
Право двору краља Шишманина.
Лијепо их краљу дочекао:
Воде коње у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле;
Придржа их три бијела дана,
Починуше коњи и јунаци.
Кад четврто јутро освануло,
Повикаше кићени чауши:
„Азурала, кита и сватови!
„Кратки данци, а дуги конаци,
„Хоће нам се дома застарати.
Краљ изнесе господске дарове:
Ком јаглука, коме бошчалука,
Куму даде од злата синију,
А ђеверу од злата кошуљу
И даде му коња и ђевојку;
Још ђеверу краље говораше:
„Ето тебе коња и ђевојке
„До Маркова двора бијелога,
„Подај Марку лијепу ђевојку,

[ocr errors]

115

120

125

130

135

,, На част тебе коњиц од мејдана." Дигоше се кићени сватови

140

Путовати уз поље Бугарско.

Ђе је срећа, има и несреће:
Дуну вјетар у пољу широку,
Те подиже дунак на ђевојци,
Указа се лице у ђевојке,
Виђе лице дужде од Млетака,
Од муке га глава забољела,
Једва чека, кад ће ноћца доћи.
Кад сватови на конак падоше,
Тад пошета дужде од Млетака
До чадора Земљића Стјепана,
Па Стјепану тихо говораше:
„О ђевере, Земљићу Стјепане!
„Дај ти мене твоју милу снаху
„Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
„Ево тебе једна чизма блага,
„Мој Стјепане, жутијех дуката.’
Вели њему Земљићу Стјепане:*
„Шути, дужде, окаменио се!
„Пало ти је на ум погинути?”
Поврати се дужде од Млетака.
Кад су били на другом конаку,
Шета дужде бијелу чадору,
Па говори Земљићу Стјепану:
„Дај, Стјепане, твоју милу снаху
„Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
„Ево тебе двије чизме блага,
„Мој Стјепане, жутијех дуката."
Стјепан њему горко одговори:
„Иди, дужде, изгубио главу!

,

„Како ће се обљубити кума!" Поврати се дужде под чадора.

145

150

155

160

165

170

« PreviousContinue »