Page images
PDF
EPUB

20

[ocr errors]

25

30

„Осим једну, моја стара мајко,
„А под двором краља Шишманина,
„Мати моја, у земљи Бугарској,
„Ја је нађох на води чатрьи,
„Кад је виђех, моја стара мајко!
„Око мене трава окрену се.
„Ено, мати, за мене ћевојке,
„Ено за те добра пријатеља;
„Спреми мене танке брашњенице,
„Да ја идем просити ћевојку.”
Стара мати једва дочекала,
Та не чека док јутро осване,
Већ му гради шећерли колаче.
Кад ујутру јутро освануло,
Спреми Марко себе и Шарина,
Па наточи тулумину вина,
Објеси је о седлу Шарину,
с

другу страну топузину тешку,
Па посједе помамна Шарина,
Оде право у земљу Бугарску,
Б’јелу двору краља Шишманина.
Далеко га краљу угледао,
Мало ближе пред њег' ишетао:
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравье;
Слуге вјерне конье приватише,
Одведоше у подруме доње,
Краљу Марка на бијелу кулу,
За готову сотру засједоше,
Па стадоше мрко пити вино.
А када се понапише вина,

35

410

45

50

55

60

22

Марко скочи на ноге лагане,
Капу скида, до земље се свија,
Он у краља запроси ћевојку,
Краљ је даде, не рече ријечи.
Док постави прстен и јабуку,
И пореза руxo на ћевојку,
И

дарива свасти и пунице,
Даде Марко три товара блага.
Одгoдио до мјесеца дана,
Док отиде бијелу Прилипу
и покупи кићене сватове.
Бесједи му ћевојачка мајка:
О мој зете, од Прилица Марко!
Немој водит” туђина ђевера,
„Beh jал” брата, јали братучеда :
Бевојка је одвише лијепа,
„Бојимо се големе срамоте.
Ту је ноћцу преноћио Марко,
Па у јутру опреми Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад је био до Прилипа града,
Далеко га мати опазила,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Руке шири, у лице га љуби,
Марко мајку у бијелу руку.
Пита мајка Краљевића Марка:
„0 мој сине, Краљевићу Марко!
„Јеси а' мене мирно путовао ?
„Јеси л' мене снаху испросио?
„Мене снаху, себе вјерну љубу.”
Рече Марко остарилој мајци:

[ocr errors]
[ocr errors]

65

70

75

80

[ocr errors]

85

[ocr errors]

90

Јесам, мати, мирно путовао , „И ћевојку себе испросио, „Потрошио три товара блага, и кад пођох двору бијеломе, Рече мене ћевојачка мајка :

О мој зете, Краљевићу Марко! „„Немој водит” туђина ђевера, »„Већ jал” брата, јали братучеда : „Бевојка је одвише лијепа, „Бојимо се големе срамоте. „А ja, мати, брата не имадем, „Брата немам, братучеда немам.” Вели њему остарила мајка : „0 мој сине, од Прилипа Марко! „За то немај бриге николико, „Већ начини једну ситну књигу, „Те је пошљи дужду од Млетака, „Нек ти пође на кумство вјенчано, „Нек поведе пет стотина свата; „Другу шаљи Земљићу Стјепану, „Да ти буде ћевер код ћевојке, „Нек поведе свата пет стотина, „Па се не бој никакве срамоте. Када Марко разумијо р’јечи, Онда своју послушао мајку, Он начини књиге на кољену, Једну шаље дужду Млетачкоме, Другу побру Земљићу Стјепану. Мало време за тим постајало, Ал' ето ти дужда од Млетака , Са њим иде пет стотина свата;

95.

100

105

10

115

120

125

Дужде оде на танану кулу,
А сватови у поље широко ;
Мало за тим, ето и Стјепана,
и он води пет стотина свата.
Састаше се на кули тананој,
Те се мрка понапише вина.
Одатле се свати годигоше,
Отидоше у земљу Бугарску,
Право двору краља Шишманина.
Лијепо их краљу дочекао :
Воде коње у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле ;
Придржа их три бијела дана,
Починуше коњи и јунаци.
Кад четврто јутро освануло,
Повикаше киһени чауши :
„Азурала, кита и сватови!
„Кратки данци, а дуги конаци,
„Хоће нам се дома застарати.
Краљ изнесе господске дарове:
Ком јаглука, коме бошчалука,
Куму даде од злата синију,
Ађеверу од злата кошуљу
и даде му коња и ђевојку;
Још ђеверу краље говораше:
„Ето тебе коња и ђевојке
„До Маркова двора бијелога,
„Подај Марку лијепу ћевојку,
„На част -тебе коњиц од мејдана.”
Дигоше се кићени сватови
Путовати уз поље Бугарско.

130

135

140

145

150

155

Те је срећа, има и несреће:
Дуну вјетар у пољу широку,
Те подиже дунак на ђевојци,
Указа се лице у ћевојке,
Виђе лице дужде од Млетака,
Од муке га глава забољела,
Једва чека, кад ће ноћца доћи.
Кад сватови на конак падоше,
Тад” пошета дужде од Млетака
До чадора Земљића Стјепана,
Па Стјепану тихо говораше :
„о ћевере, Земљићу Стјепане!
„Дај ти мене твоју милу снаху
„Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
„Ево тебе једна чизма блага,
Мој Стјепане, жутијех дуката.”
Вели њему Земљићу Стјепане:
„Шути, дужде, окаменио се!
„Пало ти је на ум погинути ?”
Поврати се дужде од Млетака.
Кад су били на другом конаку,
Щета дужде бијелу чадору,
Па говори Земљићу Стјепану:
„Дај, Стјепане, твоју милу снаху
„Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
„Ево тебе двије чизме блага,
„Мој Стјепане, жутијех дуката.”
Стјепан њему горко одговори:
„Иди, дужде, изгубио главу !
„Како ће се обљубити кума!”
Поврати се дужде под чадора.

[ocr errors]

160

165

170

« PreviousContinue »