Page images
PDF
EPUB

Па с' ондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,

Ма пећину бјеху угледали,
И Јована угледала мајка,

135

Па се она врну у пећину,

Па је диву ријеч говорила:

„Ну ход’, диве, да ми промислимо,

Ево иде дијете Јоване,

„Како бисмо њега изгубили,

140

„Па ми тадер да ашикујемо.”
А див јој је ријеч говорио:
„Учини се без невоље бона;
„А кад дође дијете Јоване,

[ocr errors]

Он се хоће мајци препанути,

„Па ће мајку за понуде питат’:

„„Би ли, мајко, каквијех понудах ?"" Ти ћеш њему овако казати:

99

99 99

,,Ји бих, синко, са букве јабуку
„„Из велике воде Калаџијнске;
„У воду је несита аждаха,
„Што прождире коње и јунаке,
И код ње су два љути арслана,
„Што изију живога јунака;

99

99

[ocr errors]

Не би ли га прождрла аждаха, „Ил' изјели два љути арслана. Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку ; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле: „Куку мене, моја мила мајко!

„Би ли, мајко, каквијех понудах ?"

145

150

155

160

Она му је ријеч говорила.
„Ја бих, синко, са букве јабуку

99

[ocr errors]

Из велике воде Калаџијнске,

Чини ми се, би ми боље било " Скочи Јован од земље на ноге,

И Лабуда свога узјахао,

Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио,
И у воду угони Лабуда,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази га несита аждаха,
На Јована уриш учињела,
На сабљу је Јован дочекује,

165

170

175

И аждахи главу окинуо;

Ал скочише два силни арслана,

И велику воду замутише,

180

А Јовану скачу на Лабуда,
Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уфатио,
Лабуду их за реп савезао,
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
И даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:

99

„О Јоване, да те, синко, питам:

185

„Буд сам идеш зеленом планином, 190

„Да туфате од горе хајдуци,

„Да ти спуте обадвије руке,

99

„Бил ти и што задржало руке?"

А Јован јој тадер говорио:
Ја бих свашто, мајко, раскинуо,

99

„До проклето дрндарско тетиво."
Кад то чула Јованова мајка,
Она скочи од земље на ноге,
И тетиво хитро налазила,
Па је њему руке савезала
Од лакатах те до врх нокатах,
Од нокатах лије крвца црна,
Па је Јован мајци говорио:
„А за Бога, остарала мајко!
„Одријеши моје бјеле руке,
„Јер ми, мајко, обје отпадоше.
Она трну од земље на ноге,
Хитро дива из пећине вика.
Брзо дивски дође старјешина,
Од Јована муку направише:
Обадва му ока извадише,
Бачише га украј од пећине.
Па су онђе нојцу боравили.
Када сјутра дан и зора дође,
Но се кучка с дивом договара:
„Чујеш ли ме, дивски старјешина!
„Ти дофати лудога Јована,

„Слијепа га на Лабуда бачи,

99

99

Поведи га зеленом планином,
„Те га бачи у јаму студену.
Скочи диве, дофати Јована,
Кад га диве бјеше дофатио,
Стаде цика лудога Јована,
Па их куми Богом великијем:

195

200

205

210

215

220

„Немојте ме у јаму бачиват’,
Но ме бач’те на друм у планину."
Но му мајка ни хабера не ма,
Већ је она диву говорила:
„Бачи, диве, врага и ђавола.”
Поведе га зеленом планином,
Силну јаму украј друма нађе,
Па га јами у дубљину бачи.
Куд ће дива несрећа такнути!
Али је то Господ наредио,
Те му свеза над јаму Лабуда,
Па отолен у пећину пође.
Мало било, ништа не стануло,
Да је коме жалост послушати :
Стоји цика гојена Лабуда,
Лабуд бије јаму копитима
(Од копитах цјепанице скачу),
Да дофати зубом господара;
Али стаде тутањ уз планану:
Ево иде тридест һириџија
И пред њима ћириџија Раде,
Кад погледа украј друма пута,
Вишти Лабуд виш луда Јована,
Но говорп ћириџија Раде:
„Ну виђите, моја браћо драга!
„Ено Лабуд лудога Јована,

99

Бе му пусти у планину вишти, "Бог зна, му је Јонан погинуо; „Хајте, браћо, да видимо онђе." Кад дођоше на јаму студену, Вишти Лабуд, копитима каже;

225

230

235

240

245

250

255

Тадар скочи ћириџија Раде,
И састави тридест конопаца,
И засука по два у једнога,
Те направи петнаест комата,
Па се Раде преко паса свеза,
Спустише га тридест ћириџија;
Ту Јована у животу нађе,
И извади лудога Јована,
Па му б’јеле одријеши руке,
Крену да га води по свијету;
Куми Рада дијете Јоване:
„Богом брате, ћириџија Раде!
„Не водите мене по свијету,
„Но ме бач’те на пуста Лабуда,
„Зајмите ме води Калаџијнској,
„Е умријех од жеђи јуначке;
„А пођите два три у Косово,
„А у моје Богом посестриме,
„Посестриме крчмарице Јане,
„Нека дође води Калаџијнској,
„Да ме зајми у поље Косово,
„Разумна је ума и памети,
„Гуслара јој у свијету нема,
"Не би ли ме гуђет' научила.
То је Раде за Бога примио,
Те га бачи на коња Лабуда,
А зајми га води Калаџијнској,
Ту Јована бјеше оставио,
А сахију посла у Косово.
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,

260

265

270

275

280

235

« PreviousContinue »