„Да се с миром понапијем вина.” Од ина се цару не могаше, Веће посла Краљевића Марка, Да он слави своје крсно име, И даде му побра Алил-агу. Оде Марко у гору зелену По далеко од војске цареве, Па разапе бијела шатора, Под њим сједе пити мрко вино Са својијем побром Алил-агом. Кад у јутру јутро освануло, Одмах позна стража од Арапа, Да у војсци не имаде Марка, Па повика стража од Арапа: „Сад навали, љута Арапијо! Нема оног страшнога јунака На шарену коњу великоме." Тад' навали љута Арапија, Оде цару триест хиљад војске.
Онда царе Марку књигу пише:
„Брже ходи, мој посинко Марко!
„Пропаде ми триест хиљад војске." Али Марко цару одговара: „Када брже, царе поочиме! „Још се нисам вина напојио, „А камо ли у славу устао !" Кад је друго јутро освануло, Опет виче стража од Арапа: „Навалите, љута Арапијо! „Нема оног страшнога јунака „На шарену коњу великоме."
А Арапи јуриш учинише, Оде цару шесет хиљад' војске. Опет царе Марку књигу пише: „Ходи брже, мој посинко Марко! „Пропаде ми шесет хиљад војске." Али Марко цару одговара: ,Чекај мало, царе поочиме, „Још се нисам добро почастно „С кумовима и с пријатељима.” Кад је треће јутро освануло, Опет виче стража од Арапа : „Навалите, љута Арапијо! „Нема оног доброга јунака „На шарену коњу великоме." А Арапи јуриш учинише, Оде цару сто хиљада војске. Онда царе Марку књигу пише:
Брже да си, мој посинко Марко ! „Брже да си, мој по Богу синко!
Арапи ми шатор оборише."
Онда Марко усједе на Шарца, Пак он оде у цареву војску; Кад у јутру бијел дан освану И двије се ударише војске, Опази га стража од Арапа, Пак повика из грла бијела : „Сад уступи, љута Арапијо! „Ето оног страшнога јунака „На шарену коњу великоме." Онда Марко удри међ' Арапе, На три стране војску рашћерао:
Једну војску сабљом исјекао, Другу војску Шарцем погазио, Трећу војску пред цара догнао; Ал' се Марко љуто изранио: Седамдесет рана допануо, Седамдесет рана од Арапа; Пак он цару паде преко крила; Пита њега царе господине:
Мој посинко, Краљевићу Марко!
„Јесу ли ти ране од самрти?
„Можеш ли ми, синко, преболети,
„Да ти тражим мелем и ећиме?" Вели њему Краљевићу Марко: „Господине, царе поочиме! „Нијесу ми ране од самрти, „Чини ми се, могу пребољети." Цар се маши руком у џепове, Те му даје хиљаду дуката, Да он иде грдне ране видат, За њим посла двије вјерне слуге; Да гледају, да не умре Марко ; Али Марко не тражи ећима,
Већ он иде из крчме у крчму Те он тражи, ђе је боље вино. Тек се Марко вина понапио, И грдне му ране зарастоше; Али њему ситна књига дође, Да су њему двори похарани: Похарани, огњем попаљени, Стара мајка с коњма прегажена И вјерна му љуба заробљена;
Тад протужи Краљевићу Марко Уз кољено цару ноочиму: „Господине, царе поочиме! „Бјели су ми двори похарани, „В’јерна ми је љуба заробљена, „Стара мајка с коњма прегажена,
ризнице однешено благо, Однијо га Мина од Костура."
Њега тјеши царе господине:
„Не бој ми се, мој посинко Марко! "Ако су ти двори изгорели,
„Љепше ћу ти дворе начинити „Поред мојих, ко и моји што су;
Ако ти је благо однешено,
„Да т' учиним агом харачлијнским,
Пак ћеш више блага сакупити;
„Ако ти је љуба одведена,
„Бољом ћу те љубом оженити."
Ал' говори Краљевићу Марко: Фала тебе, царе поочиме !
„Кад ти станеш мене дворе градит, 220 "Мене хоће сиротиња клети:
„„Гле курвића Краљевића Марка!
Они су му двори изгорели, „„А ови му пусти останули!
• Да м' учиниш агом харачлијнским, 225 „Ја харача покупит' не могу „Док не свежем ништа и убога, Па ће мене сиротиња клети : Гле курвића Краљевића Марка! ,,Оно му је благо однешено,
"" А ово му остануло пусто!""
„А што ћеш ме женит' другом љубом, „Кад је моја љуба у животу?
Већ дај мене триста јаничара, „Покуј њима криве косијере, „И дај њима лагане мотике, „Ја ћу ићи бијелу Костуру „Не би л своју повратио љубу." Цар му даде триста јаничара, Покова им криве косијере, И даде им лагане мотике. Јаничаре сјетовао Марко: „Браћо моја, триста јаничара! „Ви идите бијелу Костуру, „Кад дођете ка Костуру граду, Вама ће се Грци радовати: „„Благо нама, ево нам аргата! ,,Јефтино ће радит' винограде. Ви немојте, браћо моја драга,
„Већ падните под Костуром градом, 250 „Пијте вино и бистру ракију, „Докле и ја у Костур не дођем." Отидоше триста јаничара,
Марко оде Светој гори славној, Причести се и исповједи се, Јер је многу крвцу учинио; Па обуче рухо калуђерско, Пусти црну браду до појаса, А на главу капу камилавку; Па се баци Шарцу на рамена,
« PreviousContinue » |