Page images
PDF
EPUB

Оде право бијелу Костуру.
Када дође Мини од Костура,
Ал' он сједи, рујно пије вино,
А Маркова служи му га љуба;
Пита њега Мина од Костура:

99

[ocr errors]

„Ој Бога ти, црни калуђере! Откуд тебе тај шарени коњиц?” Вели њему Краљевићу Марко: „Ој Бога ми, Мина господару! „Ја сам био у царевој војсци „На Арапској љутој покрајини, „Тамо бјеше једна будалина „По имену Краљевићу Марко, „И он тамо јесте погинуо: „И ја њега јесам саранио „По закону и по обичају, „Дадоше ми коња од подушја." Кад то зачу Мина од Костура, Од радости на ноге скочио Па говори Краљевићу Марку: „Бе аферим, црни калуђере!

99

Ево има девет годин' дана

Како чекам ја такове гласе: „Маркове сам похарао дворе, „Похарао, огњем попалио, „Вјерну сам му љубу заробно, „Још је за се нијесам вјенчао;

99

Све сам чек’о, док погине Марко, „А сад ћеш ме ти вјенчати с њоме." Узе књигу Краљевићу Марко, Књигу узе, те Мину вјенчава,

265

270

275

280

285

290

Да са киме, већ са својом љубом!
Па сједоше рујно пити вино,
Вино пити и веселити се,
Ал говори Мина од Костура:
„Чујеш Јело, и срце и душо!
„До сад си се Марковица звала,
„А од сад си Минина госпођа ;
„Иди, душо, у ризнице доње,
Те донеси три купе дуката,
„Да дарујем црна калуђера."
Оде Јела у ризнице доње,
Те донесе три купе дуката,
Не носи их од Минина блага,

[ocr errors]

Већ их носи од Маркова блага ; донесе сабљу зарђалу,

И

Па је даје црном калуђеру:

„На ти и то, црни калуђере,
„Од подушја Краљевићу Марку."
Узе сабљу Краљевићу Марко,
Сабљу узе, па је загледује,
Па говори Мини од Костура:
„Господару, Мина од Костура!
„Јел слободно на весељу твоме
„Поиграти ситно калуђерски ?”
Вели њему Мина од Костура:

295

300

305

310

315

„Јест слободно, црни Калуђере,

„Јест слободно, за што не би било?” Скочи Марко на ноге лагане,

320

Обрну се и два и три пута,

Сав се чардак из темеља тресе;
Па потрже сабљу зарђалу,

Ману сабљом с десна на лијево,
Те он Мини одсијече главу,
Па повика из грла бијела:
„Сад навал'те, моја аргатијо!
„Нема вама Мине од Костура."
Навалише триста јаничара
У дворове Мине од Костура,
Бијеле му дворе похараше,
Похараше, огњем попалише;
Марко узе своју вјерну љубу
И Минино он покупи благо,
Па отиде бијелу Прилипу
Пјевајући и поп’јевајући.

63.

Марко Краљевић и 12 Араи а.
Шатор пење Краљевићу Марко
На Арапској покрајини љутој,
Под шатором седе пити вино.
Јоште Марко чаше не попио,
Ал допаде робиња девојка
Под шатора Краљевића Марка,
Стаде Марка Богом братимити:
„Богом брате, Краљевићу Марко!
Вишњим Богом и светим Јованом !
„Опрости ме данас од Арапа,

[ocr errors]

, У троје сам допадала руке,
,,Ево данас, брате, у четврте,
„Међ дванаест браће Арапчади;
„Не држе ме, к'о се држи робље,

325

330

335

5

10

[ocr errors]

„Већ ме бију троструком канџијом, 15
,,Нагоне ме, да им лице љубим;
„Не могу и јадна ни гледати,
,,А камо ли, да им лице љубим."
А Марко је привати за руку,
Посади је до десна колена,
Огрте је коластом аздијом,

A

у руке даде чашу вина:
,,На, девојко, те се напиј вина,
„Данас те је огрејало сунце,

20

„Кад си дошла к мене под шатора." 25
Тек девојка чашу приватила,

И приниче, да с' напије вина,
Ал' допаде дванаест Арапа
На дванаест ата Арапскије,
Сташе Марка називати курвом:
„Курво једна, Краљевићу Марко!
„Ти ли поста други цар на земљи,
„Да отимљеш робље од Арапа ?"
А смеје се Краљевићу Марко:
„Идт одатле, децо Арапчади!
„Да ја о вас не огрешим душе."
Ал срдити дванаест Арапа,
Сви дванаест сабље потргоше,
Те над Марком шатор оборише,
На шатору исекли конопце,
Паде шатор на сокола Марка
И на његов крсташ алај-барјак
И на Шарца коња великога.
Каде виде Краљевићу Марко
Оборена свилена шатора,

30

35

40

45

Плану Марко, као ватра жива,
Пак он скочи на ноге лагане,
Довати се Шарца великога,
За се баци Богом посестриму,
Три пута је опаса појасом,
А четвртом од сабље кајасом,
Пак потрже сабљу оковану,
Те потера дванаест Арапа;
Не сече и по грлу бијелу,

50

Већ и сече по свилену пасу;

55

Од једнога двојица падају, Од дванаест Марко начинио, Од дванаест двадест и четири. Пак се ману преко поља равна, Кано звезда преко ведра неба, Оде право ка Прилипу граду, Ка својему двору бијеломе, Пак дозивље Јевросиму мајку: „Јевросима, моја стара мајко! „Моја мајко, моја слатка рано! ,,Ево, мати, Богом посестриме,

„Ран’ је, мајко, мене каконо си,
„Удоми је, кано чедо своје,

„Да би, мајко, стекли пријатеље."
Ранила је Јевросима стара,
Ранила је, и удомила је
У Рудника града бијелога
У велику кућу Диздарића
Међу мили девет братенаца.
Отуд Марко стече пријатеље;
Одлазио често посестрими;

60

65

70

75

« PreviousContinue »