Page images
PDF
EPUB

205

270

275

Оде право бијелу Костуру.
Када дође Мини од Костура,
Ал' он сједи, рујно пије вино,
А Маркова служи му га љуба;
Пита њега Мина од Костура :
„Ој Бога ти, црни калуђере !
„Откуд тебе тај шарени коњиц?”
Вели њему Краљевићу Марко:
„ој Бога ми,

Мина господару!
„Ја сам био у царевој војсци
„На Арапској љутој покрајини,
„Тамо бјеше једна будалина
По имену Краљевићу Марко,
„И он тамо јесте погинуо:
„И ја њега јесам саранио
По закону и по обичају,
„Дадоше ми коња од подушја.”
Кад то зачу Мина од Костура,
Од радости на ноге скочио,
Па говори Краљевићу Марку:
„Бе аферим, црни калуђере!
Ево има девет годин” дана
„Како чекам ја такове гласе:
„Маркове сам похарао дворе,
„Похарао, огњем попалио,
„Вјерну сам му љубу заробно,
„Још је за се нијесам вјенчао;
Све сам чек'о, док погине Марко,
„А сад ћеш ме ти вјенчати с њоме.
Узе књигу Краљевић у Марко,
Књигу узе, те Мину вјенчава,

280

285

[ocr errors]

290

[ocr errors]

Да са киме, већ са својом љубом!
Па сједоше рујно пити вино,
Вино пити и веселити се,

295 Ал' говори

Мина од Костура : Чујеш Јело, и срце и душо! „До сад си се Марковица звала, А од сад си Минина госпођа; „Иди, душо, у ризнице доње,

300 Те донеси три купе дуката, „Да дарујем црна калуђера." Оде Јела у ризнице доње, Те донесе три купе дуката, Не носи их од Минина блага,

305 Већ их носи од Маркова блага ; и донесе сабљу зарђалу, Па је даје црном калуђеру: „На ти и то, црни калуђере, „Од подушја Краљевићу Марку." 310 Узе сабљу Краљевићу Марко, Сабљу узе, па је загледује, Па говори Мини од Костура : „Господару, Мина од Костура! „Јел” слободно на весељу твоме 315 „Поиграти ситно калуђерски ?» Вели њему Мина од Костура: Јест слободно, црни Калуђере, „Јест слободно, за што не би било ?» Скочи Марко на ноге лагане,

320 Обрну се и два и три пута, Сав се чардак из темеља тресе; Па потрже сабљу зарђалу,

325

Ману сабьом с десна на лијево,
Те он Мини одсијече главу,
Па повика из грла бијела:
Сад навал'те, моја аргатијо!
„Нема вама Мине од Костура.”
Навалише триста јаничара
у

дворове Мине од Костура,
Бијеле му дворе похараше,
Похараше, orњем попалише;
Марко узе своју вјерну љубу
иминино он покупи благо,
Па отиде бијелу Прилипу
Пјевајући и поп'јевајући.

330

335

63.

Марко Краљевић и 12 Араа а.

Шатор пење Краљевићу Марко
На Арапској покрајини љутој,
Под шатором седе пити вино.
Јоште Марко чаше не попио ,
Ал' допаде робиња девојка

5
Под шатора Краљевића Марка,
Стаде Марка Богом братимити:
„Богом брате, Краљевићу Марко!
Вишњим Богом и светим Јованом!
„Опрости ме данас од Арапа,

10 „У троје сам допадала руке, „Ево данас, брате, у четврте, „Међ” дванаест браһе Арапчади; „Не држе ме, к'о се држи робље,

[ocr errors]

„Већ ме бију троструком канцијом, 15
„Нагоне ме, да им лице љубим;
„Не могу и јадна ни гледати,
„А камо ли, да им лице љубим.”
А Марко је привати за руку,
Посади је до десна колена,

20
Огрте је коластом аздијом,
A

у руке даде чашу вина : „На, девојко, те се напиј вина, Данас те је огрејало сунце, „Кад си дошла к мене под шатора.” 25 Тек девојка чашу приватила, и приниче, да с' напије вина, Ал' допаде дванаест Арапа На дванаест ата Арапскије, Сташе Марка називати курвом:

30 „Курво једна , Краљевићу Марко! „Ти ли поста други цар на земљи, „Да отимљеш робље од Арапа ?” А смеје се Краљевићу Марко : Ид'т' одатле, децо Арапчади! 35 „Да ја о вас не огрешим душе.” Ал срдити дванаест Арапа, Сви дванаест сабље потргоше, Те над Марком шатор оборише, На шатору исекли конопце,

40 Паде шатор на сокола Марка и на његов крсташ алај-барјак и на Шарца коња великога. Каде виде Краљевић у Марко Оборена свилена шатора,

[ocr errors]

45

50

55

60

Плану Марко, као ватра жива,
Пак он скочи на ноге лагане,
Довати се Шарца великога,
За се баци Богом посестриму,
Три пута је опаса појасом,
А четвртом од сабље кајасом,
Пак потрже сабљу оковану,
Те потера дванаест Арапа;
Не сече и по грлу бијелу,
Већ исече по свилену пасу;
Од једнога двојица падају,
Од дванаест Марко начинио ,
Од дванаест двадест и четири.
Пак се ману преко поља равна,
Кано звезда преко ведра неба,
Оде право на Прилипу граду,
Ка својему двору бијеломе,
Пак дозивље Јевросиму мајку:
„Јевросима, моја стара мајко!
„Моја мајко, моја слатка рано!
„Ево, мати, Богом посестриме,
Ран” је, мајко, мене какoнo си,
„Удоми је, кано чедо своје,
„Да би, мајко, стекли пријатеље.”
Ранила је Јевросима стара,
Ранила је, и удомила је
УРудника града бијелога
У велику кућу Диздарића
Међу мили девет братенаца.
Отуд Марко стече пријатеље;
Одлазио често посестрими;

65

[ocr errors]

70

75

« PreviousContinue »