Page images
PDF
EPUB

Украј сињег мора дебелога;
Кад је Арап кулу начинио,

не

је у оригиналу смисао, да је Арапин простръо (застръо) кулу свилом и кадифом, а не свилу и кадифу ! Тако у пјесми Женидба Марка Краљевића (етих 6): мјесто:

арешшамиано: А не може служит” мрка вина | A може служит” Марка

віномъ (!!!).
А у пјесми Смра Марка Краљевића (стих 69) :
мјесто :

арешшатаанд: л'jеп ти бјеше, ја за мало Лівиї шы бьше я за мало ода

доба (?!!!). Тако је прештампано чинишъ задужбине” мјесто градиш задужбине”, а у Српскоме је рјечнику (код ријечи задужбина) назначена разлика нзмеђу гра. диши задужбину и чиниши задужбину! Тако је у пјесми Марко Краљевић и Муса кесеција (у стиху 10) од одврі? ћу се” начињено одврш” ћу се»! Тако је у пјесми Урош и Мрњавчевићи (у стиху 71) од сагр'јешио начињено согрѣшio, ay пјесми Марко Краљевић и кћи краља Арапскога (у стиху 4) од згријешио начињено согрешio; аи Француз у Паризу, који је поле учио познати разлику између Славенскијех нарјечија, може знати, да у овакијем догађајима није Српски со (него са, или су, или с - које се пред гдјекојијем словима претвара у з, као изу ж — )! Тако је у пјесми Смрш Марка Краљевића (у стиху 109) мјесто „нек се цркве красе” прeштампано Цркве красу! Тако је у пјесми Марко Краљевић и кви краља Арапскога на два мјеста (у стиху 35 н 37) од „По шом” начињено „По шим” ! А у тој истој пјесми (у стиху 16) „од извадисмо кавгу” начињено је завадисмо кавгу"! По народноме говору кавга се

нек се

Ударио стакла у пенџере,

5 Простръо је свилом и кадифом, Па је онда кули говорио: „Што ћеш пуста у приморју, куло? „Кад по тебе нитко щетат” нема: „Мајке немам, а сестрице немам,

10 „А јоште се оженио нисам, „Да по тебе љуба моја шеће; „Ал' тако ме не родила мајка, „Већ кобила, која бедевију, „Запросићу у цара ћевојку;

15 „Јал” ће ми је царе поклонити, „Јали ће ми на мејдан изићи.” То је Арап кули изрекао, Па он одмах ситну књигу пише, Те је шаље цару у Стамбола:

20 „Господине, царе од Стамбола! „Код мора сам кулу начинио, „По њојзи ми нитко шетат” нема, А јоште се оженио нисам;

не може завадиши, него се замешне , учини, огради и (у пјесмама) извади; а људи се заваде, те постане кавга ! и т. д.

Кад се ова ствар расуди са свију страна, онда се може казати, да је ово право мјерило жалоснога стања данашње наше литературе. По овоме сад сваки паметан човјек може помислити : кад се овако чини с народнијем пјесмама, које су наштампане, по свијету се разншле и на различне језике превођене, а шта би од њих било, да су их оваки наши књижевници скупљали и први пут штампали?

30

„Поклони ми шћерцу за љубовцу;

25 „Ако а” ми је поклонити не ћеш, А ти хајде на мејдан јуначки.” Дође књига цару честитоме Када виђе, што му књига каже, Стаде царе тражит” мејданције, Обећава благо небројено , Ко погуби црног Арапина. Мејданције млоге одлазише, Ал' Стамболу ни један не дође. Нуто цару велике невоље!

35 Веће њему неста мејданција, Све погуби црни Арапине. Ни ту није големe невоље, Ал' с опреми црни Арапине Из приморја са бијеле куле:

40 Он с обуче у рухо господско, А припаса сабљу оковану, Па опреми сиву бедевију: Потеже јој седмере колане, Заузда је уздом позлаћеном,

45 Па привеза чадор у теркију, и са стране тешку топузину; Кобили се на рамена баци,

упрти копље убојито, Оде право бијелу Стамболу.

50 Кад је дош'о пред Стамболска врата , Пред вратима копље ударио, А за копље свез’о бедевију, Пак разапе бијела чадора, и на Стамбол он наметну намет:

55

Па

60

65

70

Све на ноћцу по јалову овцу
и Фуруну њеба бијелога,
Један чабар жежене ракије,
По два чабра црвенога вина ,
и по једну лијепу ћевојку,
Те му служи црвенику вино,
А ноћи јој б'јело лице љуби,
Дневи даје у земљу Талију,
Те узима небројено благо.
Тако држа три мјесеца дана;
Ни ту није голема зулума ;
Арап узја танку бедевију,
Наћера је кроз Стамбол бијели,
Дође право под цареве дворе,
Виче цара из грла бијела :
„Море царе! изводи ђевојку.”
Па потеже тешку топузину,
њоме лупа цареве дворове,
Сасу њему стакла у пенџере.
Кад се царе виђе на невољи,
Даде њему цуру на срамоту.
Сједе Арап свадбу уговарат”:
„До петнаест бијелијех дана,
„Док отидем у приморје равно,
И сакупим киту и сватове.”
Пак посједе танку бедевију,
и отиде у приморје равно,
Да он купи киһене сватове.
Кад то зачу царева ђевојка,
Цвили јадна, како љута гуја:
„Јаох мене до Бога милога!

75

80

85

90

„За кога сам лице одгајила! „Да га љуби црни Арапине!” У то доба и ноћ омркнула; Сан уснила госпођа царица, Бе јој на сну чоек говорио: „Има, госпо, у држави вашој Равно поље широко Косово, И град Прилип у пољу Косову, „У Прилипу Краљевићу Марко; 95 Вале Марка, да је добар јунак; „Пошљи књигу Марку Краљевићу, „Посини та Богом истинијем, „Обреци му благо небројено, Нек ти отме шћерцу од Арапа.” 100 Кад у јутру јутро освануло, Она трчи цару господару, Те казује, шта је у сну снила. Кад је царе рјечи разумијо, Брже пише сићана Фермана,

105 Те га шаље бијелу Прилипу, На кољено Краљевићу Марку: Богом синко, Краљевићу Марко! „Ходи мене бијелу Стамболу, „Погуби ми црног Арапина,

110 „Да ми Арап не води ћевојку, „Даћу тебе три товара блага.” Ферман оде Краљевићу Марку, Када Марко сиһан Ферман прими, И кад виђе, шта су њему пише, 115 Он говори царском татарину: „Иди с Богом, царев татарине !

« PreviousContinue »