25

30

35

„Донеси ми сивога сокола, Еда би нам утву уватио , „Еда би нам образ осветлао „На језеру међу господари.” А беседи Бутица Богдане: „0 Драгија, драги господару! „Не ће дати разумна госпођа „Без твојега кака обележја.” Он му даде и два обележја: Од појаса свилену мараму, с десне руке бурму позлаћену: „Ево, сине, и два обележја, „Донес” брже сивога сокола.” Узе Богдан оба обележја, Оде брже двору Драгијину, Пак дозива љубу Драгијину: „0 госпођо, Драгијина љубо ! „Поздравље ти од твог господара, „Господара и мога и твога, „Да му пошљеш из потаје шарца, и да пошљеш сивоа сокола.? А беседи љуба Драгијина: „о Богдане, наша верна слуго! „Ја ћу дати сивога сокола, „Али не смем из потаје шарца.” Он извади оба обележја: „Ево бурма за витеза шарца, „A марама за сива сокола.” Нема куда љуба Драгијина, Отворила деветора врата и десету браву Дубровничку

40

45

50

Из потаје коња изводила,
Оседла га и накити лепо,
Па га даде Бутици Богдану,
Даде њему коња и сокола;

55 Кад се Богдан на шарцу видио, Онда рече Бутица Богдане: „Остај с Богом, љубо Драгијина! „Ја не дворим тебе и Драгију „Ево има девет годиница

60 „И настала година десета, „Не дворим вас, што ја блага немам, „Већ за овог из потаје шарца.” Отиште се преко поља равна, Кано звезда преко ведра неба;

65 А запишта љуба Драгијина, Па потрча у господске дворе, Те дозива девера Манојла: „Јао мене, девере Манојло! „Одбеже нас Бутица Богдане, и одведе из потаје шарца, „И однесе сивога сокола." Онда скочи дијете Манојло, Па уседе на коња Шаврана, Отиште се за њим преко поља.

75 Брзо Шавран достигнуо шарца; Кад то виде љутица Богдане, Осврте се с десна на лијево, Те погуби дијете Манојла, Па освоји и коња Шаврана,

80 Те састави шарца и Шаврана. Глас допаде Драгији војводи:

70

85

90

95

„Зло си сео, војвода Драгија!
Зло си сео и вино попио
„На језеру међу господари!
„Одбеже те љутица Богдане,
Одведе ти шарца и Шаврана,
„Манојла ти брата погубио.”
Онда скочи војвода Драгија,
Оде вришко двору господскоме,
Па уседе шару бедевију,
Од које је и Шавран и шарац;
Доброj шари добру вољу даје,
Цичи шара, како змија љута,
На ноздрве модар пламен лиже,
Меће пене преко господара,
По с три копља у висине cкаче,
По с четири добре 50) у напредак;
Брзо шара достиже Богдана,
Достиже га, па га и престиже;
А када се натраг повратила,
Она цикну, како змија љута,
Пак довaти .Бутицу Богдана,
Довати га зуби за ождреље,
Уд'ри шњиме о земљицу чарну,
Те се Богдан с душом растануо.
Над њим стао војвода Драгија,
Над њим стао, те сузе пролива:
„о Богдане, моја слуго верна !
„ИБогдане, моје чедо граго!

100

105

110

50) Добре ваља да је овдје мјесто добро, Славенски

докрѣ.

115

Кад је тебе шарац омилио, „За што ми га заискао ниси? „Ја би ти га поклонио, сине, „И твоју би трудбу наплатио ; Не би тако лудо погинуо, „Ни ја мога браца изгубио.” Па Богдана oнде саранио, Браца свога двору однесао, Те и њега саранио лепо, Обојици издао за душу, Како царски ваља и требује, Како закон у вери ришћанској.

120

77.

5

Опе ш ш 0,

али друкчије. Цар честити диван учинио, Све везире на диван позива , Све му паше на диван дођоше, Ал' не дође паша Сеидиме. Цар пашама даде пашалуке, и агама даде агалуке. А кад царе диван разметнуо, Ал' ето ти паше Сеидима, Онда му је царе бесједио : „Слуго моја, пашо Сеидиме! „Камо се ти прије на дивана ? „Ја пaшaмa дaдo пaшaлуке , и агама дадо агалуке, Што ћеш сада, пашалука нема ?” Вели њему паша Сеидиме:

10

12

15

20

25

30

„0 честити царе господине!
„Нисам мог'о на диван ти доћи,
„Јер сам иш'о доље у Дољане,
„Те гледао чуда негледана
„У некога Комнен-каурина,
„Каква јаше вранца од мегдана,
Онакога у свијету нема :
„На челу му јарко сунце сија,
„А на грлу сјајна мјесечина,
На сапима звијезда даница;
„Кад га игра, згледати се не да.”
Онда царе стаде бесједити :
„А да чујеш, пашо Сеидиме!
„Добави ми вранца Комненова,
„Ја укради, ја за благо купи,
„Метнућу те до себе везиром,
„И даћу ти три бијела града,
„Нек су твоји, докле ти је трага;

Ако л' ми га добавити не ћеш,
„Нека знадеш, осјећ ћу ти главу."
Кад то чуо паша Сеидиме,
Све мислио, на једно смислио,
Па он оде младу берберину,
Те је своју обријао браду,
Па се гради од Пазара Раде,
Право иде Комненову двору,
и Комнену Божју помоћ виче;
Мало га је Комнен познавао,
Па је њему био говорио :
„Здраво да си, пашо Сеидиме!
Што си, море, обријао браду,

35

40

45