њој Драгутин добро јутро виче,
Спрам њег снаха на ноге скочила ,
Драгутину Бога прифатила,
Бијелу му пољубила руку
Подмаче му злаћену столицу,
Шећерли му каву изнијела
и пред каву жежену ракију.
њојзи вели беже Драгутине:
„Снахо моја, Миланбеговице!
„Јеси л' ми се јучер уморила
„А jашући коња великога?
„Јеси ли ми ноћас починула
„У чардаку на меку душеку
„Мом Милану на десници руци ?”
На то њему снаха одговара:
„А ћевере, мој злаћен прстене!
„Јесам ти се јуче уморила,
„Али сам ти ноћас починула
„У чардаку на меку душеку
„Твом Милану на десници руци.”
Ал' да видиш бега Драгутина!
Он се маши руком у цепове,
Па извади девет прстенова
Све од чиста саливени злата
и
у њима драги каменови, и
уза њих стотину дуката, Те дарива своју снаху драгу. Снаха му је пољубила руку, Извадила од злата мараму, Те дарива бега Драгутина. иодоше у лов у планину;
Они дижу тице јаребице,
Напушћају сиве соколове,
Те Фатају тице јаребице;
Они крећу срне и кошуте,
180
Напушћају хрте и загаре,
Те Фатају срне и кошуте.
Па најпошље хајку заметнуше,
A Милан - бег помета бусије,
Драгутина метну на бусију,
135 Откуда ће арслан ударити. Завикаше по гори хајкачи, и кренуше звијера арслана, На бега је арслан ударио; Кад сагледа звијере арслане, 140 Кад сагледа бега Драгутина, На бега је јуриш учинио. Бег се брани дрвљем и камењем, и најпотље злаћеном марамом, Што је њега снаха даривала;
145 Уфати га звијере арслане, Ал' завика беже Драгутине: Бе си, брате, беже Милан - беже ? „Погуби ме звијере арслане !" Кад то чуо беже Милан - беже, 150 Тада му је жао брата било, Па потече брату по авазу; Кад допаде брату у бусију, Ал' на брату русе главе нејма. Жао било бегу Милан-бегу,
155 Брже jаше коња великога , Па он оде двору бијеломе;
Па он оде на горње чардаке,
Па узима своју вјерну љубу,
Те је баца с горњега чардака,
Он је баца на мермер -авлију,
Мртва тужна на авлиjу паде.
Он накупи бисaге дуката,
Па посједе коња великога,
Он остави дворе и тимаре ,
Па отиде главом по свијету.
Мујо и Али јаг).
(нз Црне горе).
Два су брата дивно живовали:
Једно Мујо, а друго Алија;
Колико су дивно живовали,
Испод себе коње мијењали
и са себе свијетло оруже;
Па се дигли на језеро мутно,
У језеро утву угледаше ,
Оба су ју позлаћена крила.
Мујо пушти сивога сокола ,
A Алија питому журицу,
Уловише утву у језеро.
Мујо рече: „Соко је уфати."
A Алија: „Није, но журица”
7) Јамачно је ова пјесма у народу нашему старија од
Турака у нашијем земљама, него су имена слије узета, и ја их нијесам хтјео мијењати.
То је Мују жа” на св'јету било;
Па сједоше под јелу зелену,
и под јелу пију вино ладно,
У вино их санак преварио.
То гледале три бијеле виле,
Најстарија вила бесједила:
Чудне оњен два добре јунака!
„Која би их вила завадила,
„Дати ћу ју стотину цекинах.
Но најмлађа полећела вила,
Полећела на бијела крила,
Она паде Мују више главе,
Па ми топле сузе пролијева ,
Док Мујово прогорело лице;
Скочи Мујо, ка” да се помами,
Кад погледа, угледа ћевојку,.
Па Алију брата дозиваше:
„Устан, Але, дома да идемо!”
Скочи Туре од земље на ноге,
Па је Мују брату говорио:
„А не, Мујо, рђа те убила!
„Тебе двије, а мене ни једна!” 8)
То је Мују жа” на св’јету било,
Од појаса повади ханшара,
и Алију на срце уд’рио.
Паде Але на зелену траву,
АМујо се ђога дофатио,
За се бачи лијепу ћевојку,
в) Ваља да је Мујо бно ожењен, нли се Алији привидјело, да код Myја стоје двије дјевојке ?
и окрену двору низ планине.
Стаде цика Алијна вранчиња,
Але рањен брата дозиваше :
„0 ти Мујо, брате и крвниче!
45 „Поврни се, Мујо, на трагове, „Узми мога малога вранчи ћа, „Да не вийти пусти проз планину; „А биће ти по дружини Фала, „Ка” си своје очи извадио!”
50 Тад” се Мујо натраг повратио, Те он узе Алијина вранца, На њег” бачи лијепу ћевојку, И
умину Мујо планинама. Кад је био насред друма пута ,
55 Срете врана без деснога крила, Па је тици ријеч говорио: „А тако ти, црна тице вране ! „Како ти је без деснога крила?” Но му тица писком одговара :
60 „Мене јесте без крила мојега , „Како брату, који брата нема, „Ка” и тебе без Алије, Мујо!” Онда Type собом бесједило: „Зло ти, Мујо, данашње јунаштво! 65 „Да буд ли ме тице прекорише, „Да како те браћа и дружина!” Ho
му таде вила говорила : „Поврни се, Мујо, на трагове! „Некада сам видарица била,
70 „Ја бих твога брата извидала.” Поврну се Мујо на трагове,
|