Page images
PDF
EPUB

15

20

25

А два брата, два мила ђевера.
Па одоше свати по ћевојку;
Тамо су их л'јепо дочекали,
Сваком свату по бошчалук дали,
Младожењи коња и сокола,
и дадоше лијепу ћевојку.
Чауш виче, дабулана риче:
„Хазур! хазур ! кићени сватови !
„Хазур свати, и хазур ћевојка!
„Већ хоћемо дома путовати”
Дигоше се кићени сватови,
Отидоше двору бијеломе ;
Кад су били насред горе чарне,
Ал' у гори Дињар Бањанине,
На бојно се копље наслонио,
Све сватове редом пропустио ,
А кад дође лијепа ћевојка,
Под февојком коња уватио.
Кад виђеше два мила ђевера,
За оштре се сабље дохитише,
Да Дињару одсијеку главу;
Ал' говори госпођа ћевојка:
„о Бога ви, два мила ђевера !
„Ви немојте њега погубити,
„Док чујемо, шта ће говорити,
Ласно ћете њега погубити."
Преклања се Дињар Бањанине,
Пред ђевојком црну земљу љуби:
„Богом сестро, лијепа ћевојко!
„Ти ћеш бити љуба Радулова,
„Тамо су ми два нејака брата

30

35

40

[ocr errors]

45

50

55

Утавници Влашића Радула, „Не би ли их како избавила!” Па се маши у свил'не цепове, Те извади дванаест дуката и дарива Богом посестриму, Она њему свилену кошуљу. Па одоше двору бијеломе. Кад су били пред бијеле дворе, Сви сватови коње одјахаше, Ађевојка не ће да одјаше ; Изишла је мајка Радулова, Изнијела од злата синију, На синији змију оплетену, Оплетену од сребра и злата, На њојзи је алем драги камен; Па говори мајка Радулова : „Одјаш коња, мила снахо моја! „На част тебе од злата синија, „На синији змија оплетена, „Оплетена од сребра и злата, „И на њојзи алем драги камен, Те ми вези полуноћи, снахо, „Полуноћи, као у по подне.” Она јој се смјерно поклањаше, Ал' од коња не ће да одјаше. Изишле су сеје Радулове, Изнијеле злаћено прстење: „Одјаш коња, мила снахо наша!

На част тебе злаћено прстење, Те ти носи докле си нам млада. Она им се смјерно преклањаше, Ал им коња не ће да одјаше.

60

[ocr errors]

65

99

70

99

[ocr errors]
[ocr errors]

75

Бутите се у двор повратише, Оштро ходе, а оштро говоре: „0 наш брате, Влашићу Радуле! „Не ће снаха коња да одјаше, „Док не види, за кога је дошла.” 80 Наљути се Влашићу Радуле, Голу сабљу у рукама носи: „Одјаш” коња , кучко! не ћевојко, „Одјаш” коња, одсјећ ћу ти главу; „Ниси коња од баба довела,

85 „Већ си мога коња уморила.” Говори му госпођа ђевојка: „Господару, Влашићу Радуле! Не љути се, не имаш се за што: „Не ћу тебе коња одјахати,

90 „Док ми не даш кључе од тавнице.” Грохотом се Радул насмијао, Даде њојзи кључе од тавнице, Па је онда коња одсједнула, Па дозивље два мила ђевера:

95 „Ви хајдете, два мила ђевера, „Кажите ми врата на тавници. Отидоше шњоме на тавницу, Отворише проклету тавницу, Па говори лијепа ћевојка :

100 „Ко су браћа Дињар-Бањанина, „Хајте амо на тавничка врата.” Изишла су два нејака брата, Изишла су на тавничка врата, Коса им је, њом би се покрили,

105 Нокти су им, укопали би се;

[ocr errors]
[ocr errors]

110

[ocr errors]
[ocr errors]

115

Још пропишта тридесет рабова :
Богом сестро, лијепа ћевојко !
„Пусти и нас данас из тавнице.”
Ал' говори лијепа ћевојка:
„Хајте, робље, на тавничка врата.”
Па изиђе робље из тавнице,
Вели њему лијепа ћевојка :
„Бјеж’те, робље, куда које знаде.
Па узима до два побратима,
Одведе их у бијеле дворе,
Па дозива два бербера млада,
Један мије, други косу брије
и погане ноктe caрезује;
Дала им је б'jеле бошчалуке,
и на њих је рухо порезала,
Па их спреми двору бијеломе,
и даде им од злата јабуку:
„Поздрав'те ми Богом побратима,
„Побратима Дињар-Бањанина,
„Подајте му од злата јабуку.”

120

125

89..

Женидба Максима Црнојевића.

Подиже се Црнојевић Иво,
Те отиде преко мора сиња,
и понесе три товара блага,
Да он проси лијепу ћевојку
За Максима за сина својега
Милу шһерцу дужда од Млетака.
Иво проси, дужде се поноси;

5

10

15

20

Но се Иво оканити не ће,
Снаху проси три пуне године,
Снаху проси, а просипље благо.
Ја кад Иван благо похарчио,
Латини му дадоше ћевојку,
Бевојачки прстен прифатише.
Пријатељи свадбу устоваше :
Свадбу кажу у години првој,
Док отиде здраво до Жабљана,
И

роди му вино и вішеница,
И сакупи хиљаду сватова.
Ја кад?тако свадбу уредише,
Земан дође, те ти дому пође,
А прати га нови пријатељу,
Пријатељу дужде од Млетака,
И

прате га два дуждева сина, И

прати га стотина Латина. Но иштети Иван на походу: Иде мудро, проговори лудо: Рече дужду нову пријатељу: „Пријатељу, дужде од Млетака! „Чекај мене с хиљаду сватова, „Од хиљаде мање бити не те, Чини ми се хоће бити више; „Кад пријеђем море у то поље, „Ти истури хиљаду Латина, „Нек ми срету у пољу сватове : „Не ће бити љепшега јунака „У мојијех хиљаду сватова „Ни у твојих хиљаду Латина „Од Максима од мојега сина,

25

30

[ocr errors]

35

« PreviousContinue »