Page images
PDF
EPUB
[ocr errors]

А два брата, два мила ђевера.
Па одоше свати по ђевојку;
Тамо су их л'јепо дочекали,
Сваком свату по бошчалук дали,
Младожењи коња и сокола,
И дадоше лијепу ђевојку.
Чауш виче, дабулана риче:
„Хазур! хазур! кићени сватови!
„Хазур свати, и хазур ђевојка!
Већ хоћемо дома путовати
Дигоше се кићени сватови,
Отидоше двору бијеломе;
Кад су били насред горе чарне,
Алу гори Дињар Бањанине,
На бојно се копље наслонио,
Све сватове редом пропустио,
А кад дође лијепа ђевојка,
Под ђевојком коња уватио.
Кад виђеше два мила ђевера,
За оштре се сабље дохитише,
Да Дињару одсијеку главу;
Ал говори госпођа ђевојка:
0 Бога ви, два мила ђевера !
„Ви немојте њега погубити,
„Док чујемо, шта ће говорити,
Ласно ћете њега погубити.”
Преклања се Дињар Бањанине,
Пред ђевојком црну земљу љуби:
Богом сестро, лијепа ђевојко!
Ти ћеш бити љуба Радулова,

[ocr errors]
[ocr errors]

„Тамо су ми два нејака брата

15

20

25

30

35

40

„У тавници Влашића Радула,
„Не би ли их како избавила!"
Па се маши у свил'не џепове,
Те извади дванаест дуката
И дарива Богом посестриму,
Она њему свилену кошуљу.
Па одоше двору бијеломе.
Кад су били пред бијеле дворе,
Сви сватови коње одјахаше,
А ђевојка не ће да одјаше;
Изишла је мајка Радулова,
Изнијела од злата синију,
На синији змију оплетену,
Оплетену од сребра и злата,
На њојзи је алем драги камен;
Па говори мајка Радулова:
„Одјаш коња, мила снахо моја!
На част тебе од злата синија,

99

„На синији змија оплетена, "Оплетена од сребра и злата, „И на њојзи алем драги камен, „Те ми вези полуноћи, снахо, „Полуноћи, као у по подне." Она јој се смјерно поклањаше, Ал' од коња не ће да одјаше. Изишле су сеје Радулове, Изнијеле злаћено прстење: „Одјаш коња, мила снахо наша!

99

99

На част тебе злаћено прстење,

Те ти носи докле си нам млада." Она им се смјерно преклањаше, Алим коња не ће да одјаше.

,,

45

50

55

60

65

70

75

Љутите се у двор повратише,
Оштро ходе, а оштро говоре:
„О наш брате, Влашићу Радуле!
"Не ће снаха коња да одјаше,

99

[ocr errors]

„Док не види, за кога је дошла.
Наљути се Влашићу Радуле,
Голу сабљу у рукама носи:
„Одјаш коња, кучко! не ђевојко,
„Одјаш коња, одсјећ ћу ти главу;
„Ниси коња од баба довела,

99

„Већ си мога коња уморила.”

80

85

Говори му госпођа ђевојка:

„Господару, Влашићу Радуле!

„Не љути се, не имаш се за што: "Не ћу тебе коња одјахати,

90

,,

„Док ми не даш кључе од тавнице.”
Грохотом се Радул насмијао,
Даде њојзи кључе од тавнице,
Па је онда коња одсједнула,
Па дозивље два мила ђевера:
„Ви хајдете, два мила ђевера,
„Кажите ми врата на тавници.
Отидоше шњоме на тавницу,
Отворише проклету тавницу,
Па говори лијепа ђевојка:
„Ко су браћа Дињар-Бањанина,
„Хајте амо на тавничка врата.”
Изишла су два нејака брата,
Изишла су на тавничка врата,
Коса им је, њом би се покрили,
Нокти су им, укопали би се;

95

100

105

Још пропишта тридесет рабова:
„Богом сестро, лијепа ђевојко !
„Пусти и нас данас из тавнице.
Ал' говори лијепа ђевојка:

„Хајте, робље, на тавничка врата.”
Па изиђе робље из тавнице,
Вели њему лијепа ђевојка:

„Бјежте, робље, куда које знаде."
Па узима до два побратима,
Одведе их у бијеле дворе,
Па дозива два бербера млада,
Један мије, други косу брије
И погане нокте сарезује;
Дала им је бјеле бошчалуке,
И на њих је рухо порезала,
Па их спреми двору бијеломе,
И даде им од злата јабуку:

„Поздравте ми Богом побратима,
„Побратима Дињар-Бањанина,
„Подајте му од злата јабуку."

89.

110

115

120

125

Женидба Максима Црнојевића.
Подиже се Црнојевић Иво,
Те отиде преко мора сиња,
И понесе три товара блага,
Да он проси лијепу ђевојку
За Максима за сина својега
Милу шћерцу дужда од Млетака.
Иво проси, дужде се поноси;

5

Но се Иво оканити не ће,
Снаху проси три пуне године,
Снаху проси, а просипље благо.
Ја кад Иван благо похарчио,
Латини му дадоше ђевојку,
Бевојачки прстен прифатише.
Пријатељи свадбу устоваше:
Свадбу кажу у години првој,
Док отиде здраво до Жабљана,

И

роди му вино и вшеница,
И сакупи хиљаду сватова.
Ја кад тако свадбу уредише,
Земан дође, те ти дому пође,
А прати га нови пријатељу,
Пријатељу дужде од Млетака,

И

[ocr errors]

прате га два дуждева сина, И прати га стотина Латина. Но иштети Иван на походу: Иде мудро, проговори лудо: Рече дужду нову пријатељу: „Пријатељу, дужде од Млетака! Чекај мене с хиљаду сватова, „Од хиљаде мање бити не ће, Чини ми се хоће бити вище; „Кад пријеђем море у то поље, Ти истури хиљаду Латина, „Нек ми срету у пољу сватове: „Не ће бити љепшега јунака „У мојијех хиљаду сватова „Ни у твојих хиљаду Латина „Од Максима од мојега сина,

99

[blocks in formation]
« PreviousContinue »