А два брата, два мила ђевера. Па одоше свати по ђевојку; Тамо су их л'јепо дочекали, Сваком свату по бошчалук дали, Младожењи коња и сокола, И дадоше лијепу ђевојку. Чауш виче, дабулана риче: „Хазур! хазур! кићени сватови! „Хазур свати, и хазур ђевојка! Већ хоћемо дома путовати Дигоше се кићени сватови, Отидоше двору бијеломе; Кад су били насред горе чарне, Алу гори Дињар Бањанине, На бојно се копље наслонио, Све сватове редом пропустио, А кад дође лијепа ђевојка, Под ђевојком коња уватио. Кад виђеше два мила ђевера, За оштре се сабље дохитише, Да Дињару одсијеку главу; Ал говори госпођа ђевојка: 0 Бога ви, два мила ђевера ! „Ви немојте њега погубити, „Док чујемо, шта ће говорити, Ласно ћете њега погубити.” Преклања се Дињар Бањанине, Пред ђевојком црну земљу љуби: Богом сестро, лијепа ђевојко! Ти ћеш бити љуба Радулова,
„Тамо су ми два нејака брата
„У тавници Влашића Радула, „Не би ли их како избавила!" Па се маши у свил'не џепове, Те извади дванаест дуката И дарива Богом посестриму, Она њему свилену кошуљу. Па одоше двору бијеломе. Кад су били пред бијеле дворе, Сви сватови коње одјахаше, А ђевојка не ће да одјаше; Изишла је мајка Радулова, Изнијела од злата синију, На синији змију оплетену, Оплетену од сребра и злата, На њојзи је алем драги камен; Па говори мајка Радулова: „Одјаш коња, мила снахо моја! На част тебе од злата синија,
„На синији змија оплетена, "Оплетена од сребра и злата, „И на њојзи алем драги камен, „Те ми вези полуноћи, снахо, „Полуноћи, као у по подне." Она јој се смјерно поклањаше, Ал' од коња не ће да одјаше. Изишле су сеје Радулове, Изнијеле злаћено прстење: „Одјаш коња, мила снахо наша!
На част тебе злаћено прстење,
Те ти носи докле си нам млада." Она им се смјерно преклањаше, Алим коња не ће да одјаше.
Љутите се у двор повратише, Оштро ходе, а оштро говоре: „О наш брате, Влашићу Радуле! "Не ће снаха коња да одјаше,
„Док не види, за кога је дошла. Наљути се Влашићу Радуле, Голу сабљу у рукама носи: „Одјаш коња, кучко! не ђевојко, „Одјаш коња, одсјећ ћу ти главу; „Ниси коња од баба довела,
„Већ си мога коња уморила.”
Говори му госпођа ђевојка:
„Господару, Влашићу Радуле!
„Не љути се, не имаш се за што: "Не ћу тебе коња одјахати,
„Док ми не даш кључе од тавнице.” Грохотом се Радул насмијао, Даде њојзи кључе од тавнице, Па је онда коња одсједнула, Па дозивље два мила ђевера: „Ви хајдете, два мила ђевера, „Кажите ми врата на тавници. Отидоше шњоме на тавницу, Отворише проклету тавницу, Па говори лијепа ђевојка: „Ко су браћа Дињар-Бањанина, „Хајте амо на тавничка врата.” Изишла су два нејака брата, Изишла су на тавничка врата, Коса им је, њом би се покрили, Нокти су им, укопали би се;
Још пропишта тридесет рабова: „Богом сестро, лијепа ђевојко ! „Пусти и нас данас из тавнице. Ал' говори лијепа ђевојка:
„Хајте, робље, на тавничка врата.” Па изиђе робље из тавнице, Вели њему лијепа ђевојка:
„Бјежте, робље, куда које знаде." Па узима до два побратима, Одведе их у бијеле дворе, Па дозива два бербера млада, Један мије, други косу брије И погане нокте сарезује; Дала им је бјеле бошчалуке, И на њих је рухо порезала, Па их спреми двору бијеломе, И даде им од злата јабуку:
„Поздравте ми Богом побратима, „Побратима Дињар-Бањанина, „Подајте му од злата јабуку."
Женидба Максима Црнојевића. Подиже се Црнојевић Иво, Те отиде преко мора сиња, И понесе три товара блага, Да он проси лијепу ђевојку За Максима за сина својега Милу шћерцу дужда од Млетака. Иво проси, дужде се поноси;
Но се Иво оканити не ће, Снаху проси три пуне године, Снаху проси, а просипље благо. Ја кад Иван благо похарчио, Латини му дадоше ђевојку, Бевојачки прстен прифатише. Пријатељи свадбу устоваше: Свадбу кажу у години првој, Док отиде здраво до Жабљана,
роди му вино и вшеница, И сакупи хиљаду сватова. Ја кад тако свадбу уредише, Земан дође, те ти дому пође, А прати га нови пријатељу, Пријатељу дужде од Млетака,
прате га два дуждева сина, И прати га стотина Латина. Но иштети Иван на походу: Иде мудро, проговори лудо: Рече дужду нову пријатељу: „Пријатељу, дужде од Млетака! Чекај мене с хиљаду сватова, „Од хиљаде мање бити не ће, Чини ми се хоће бити вище; „Кад пријеђем море у то поље, Ти истури хиљаду Латина, „Нек ми срету у пољу сватове: „Не ће бити љепшега јунака „У мојијех хиљаду сватова „Ни у твојих хиљаду Латина „Од Максима од мојега сина,
« PreviousContinue » |