Page images
PDF
EPUB

15

20

25

А два брата, два мила ђевера.
Па одоше свати по февојку;
Тамо су их м'јепо дочекали,
Сваком свату по бошчалук дали,
Младожењи коња и сокола,
и дадоше лијепу ћевојку.
Чауш виче, дабулана риче:
„Хазур! хазур ! кићени сватови !
Хазур свати, и хазур ћевојка!
„Већ хоћемо дома путовати”
Дигоше се киһени сватови,
Отидоше двору бијеломе ;
Кад су били насред горе чарне,
Ал' у гори Дињар Бањанине,
На бојно се копље наслонио,
Све сватове редом пропустио,
А кад дође лијепа ћевојка,
Под ћевојком коња уватио.
Кад виђеше два мила ћевера,
За оштре се сабље дохитише,
Да Дињару одсијеку главу; ;
Ал' говори госпођа ћевојка:
„о Бога ви, два мила ђевера !
„Ви немојте њега погубити,
Док чујемо, шта ће говорити,
Ласно ћете њега погубити.”
Преклања се Дињар Бањанине,
Пред ћевојком црну земљу љуби:
„Богом сестро, лијепа ћевојко!
Ти ћеш бити љуба Радулова,
„Тамо су ми два нејака брата

30

35

40

45

50

55

Утавници Влашића Радула ,
„Не би ли их како избавила!»
Па се маши у свил'не цепове,
Те извади дванаест дуката
И
дарива

Богом посестриму,
Она њему свилену кошуљу.
Па одоше двору бијеломе.
Кад су били пред бијеле дворе,
Сви сватови коње одјахаше,
Ађевојка не ће да одјаше ;
Изишла је мајка Радулова,
Изнијела од злата синију,
На синији змију оплетену,
Оплетену од сребра и злата,
На њојзи је алем драги камен;
Па говори мајка Радулова :
„Одјаш” коња, мила снахо моја!
„На част тебе од злата синија,
„На синији змија оплетена,
Оплетена од сребра и злата,
И на њојзи алем драги камен,
„Те ми вези полуноћи, снахо,
„Полуноћи, као у по подне.”
Она јој се смјерно поклањаше,
Ал' од коња не ће да одјаше.
Изишле су сеје Радулове,
Изнијеле злаћено прстење:
„Одјаш” коња, мила снахо наша!
На част тебе злаћено прстење,
Те ти носи докле си нам млада.
Она им се смјерно преклањаше,
Ал' им коња не һе да одјаше.

60

[ocr errors]

65

70

[ocr errors]

75

«Бутите се у двор повратише, Оштро ходе, а оштро говоре: „0 наш брате, Влашићу Радуле! „Не ће снаха коња да одјаше, „Док не види, за кога је дошла.” 80 Наљути се Влашићу Радуле, Голу сабљу у рукама носи: „Одјаш” коња, кучко! не ђевојко, „Одјаш коња, одсјећ” ћу ти главу; „Ниси коња од баба довела,

85 „Већ си мога коња уморила.” Говори му госпођа ћевојка: „Господару, Влашићу Радуле! „Не љути се, не имаш се за што: „Не ћу тебе коња одјахати,

90 Док ми не даш кључе од тавнице.” Грохотом се Радул насмијао, Даде њојзи кључе од тавнице, Па је онда коња одсједнула, Па дозивље два мила ђевера:

95 Ви хајдете, два мила ђевера, „Кажите ми врата на тавници. Отидоше шњоме на тавницу, Отворише проклету тавницу, Па говори лијепа ћевојка :

100 „Ко су браћа Дињар-Бањанина, „Хајте амо на тавничка врата. Изишла су два нејака брата, Изишла су на тавничка врата, Коса им је, њом би се покрили,

105 Нокти су им, укопали би се;

[ocr errors]
[ocr errors]

110

115

Још пропишта тридесет рабова :
„Богом сестро, лијепа ћевојко !
„Пусти и нас данас из тавнице.”
Ал' говори лијепа ћевојка:
„Хајте, робље, на тавничка врата.”
Па изиђе робље из тавнице,
Вели њему лијепа ћевојка: .
„Бјеж’те, робље, куда које знаде.”
Па узима до два побратима,
Одведе их у бијеле дворе,
Па дозива два бербера млада,
Један мије, други косу брије
и погане ноктe caрезује;
Дала им је б'jеле бошчалуке,
и на њих је рухо порезала,
Па их спреми двору бијеломе,
и даде им од злата јабуку:
„Поздрав'те ми Богом побратима,
„Побратима Дињар-Бањанина,
„Подајте му од злата јабуку.”

120

125

89..

Женидба Максима Црнојевића.

Подиже се Црнојевић Иво,
Те отиде преко мора сиња,
И понесе три товара блага,
Да он проси лијепу ћевојку
За Максима за сина својега

5
Милу шћерцу дужда од Млетака.
Иво проси, дужде се поноси;

10

15

20

Но се Иво оканити не ће,
Снаху проси три пуне године,
Снаху проси, а просипље благо.
Ја кад Иван благо

Иван благо похарчио,
Латини му дадоше ћевојку,
Бевојачки прстен прифатише.
Пријатељи свадбу устоваше :
Свадбу кажу у години првој,
Док отиде здраво до Жабљана,
И

роди му вино и вшеница, и сакупи хиљаду сватова. Ја кад?тако свадбу уредише, Земан дође, те ти дому пође, А прати га нови пријатељу, Пријатељу дужде од Млетака, И

прате га два дуждева сина, И

прати га стотина Латина. Но иштети Иван на походу: Иде мудро, проговори лудо: Рече дужду нову пријатељу: „Пријатељу, дужде од Млетака! Чекај мене с хиљаду сватова, „Од хиљаде мање бити не ће, Чини ми се хоће бити вище; „Кад пријеђем море у то поље, „Ти истури хиљаду Латина, „Нек ми срету у пољу сватове : „Не ће бити љепшега јунака У мојијех хиљаду сватова „Ни у твојих хиљаду Латина „Од Максима од мојега сина,

[graphic]

25

30

35

« PreviousContinue »