Сина мога, мила зета твога ” А то слуша дужде од Млетака, Два сокола, два дуждева сина, И слушаше стотина Латина. Мило било дужду од Млетака, Руке шири, те г' у лице љуби: „Фала, пријо, на бесједи такој ! „Кад ја стекох мила зета свога, „Ком љепоте у хиљади нема, „Вољећу га него око једно, „Вољећу га њег једнога сина; „Ја ћу њему даре приправљати, „Приправљати коње и соколе, „И ковати чекркли челенке, „И резати коласте аздије, Нека носи, нека се поноси; Ако л' тако то не буде, пријо,
„Хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи.”
Отале ми Ива испратише
И на море воду натурише, .
Из ђемија њега истурише,
Оде Иван здраво и весело.
Ја кад био под бијели Жабљак,
Виђе Иван своје б'јеле дворе:
Бијели се у висину кула,
На ћошета сићани чардаци,
А сјају му срчали пенџери,
Виђе Иван, па се ужелио,
Ждрала коња Фати бакрачлијом,
А притегну ђемом од челика,
Но му ждрале ситно подиграва.
Нитко први њега не угледа,
Угледа га вијерна љубовца
С биле куле на срчали пенџер;
Како виђе, позна господара
И под њиме од мегдана ждрала
Па потрча низ високу кулу,
Па нотрча, а из грла викну,
Викну слуге, набрекну слушкиње:
„А ви, слуге! пољу похитајте,
„Те сретите пољем господара;
„Бре, слушкиње! бришите авлије; - 80
„А ђе си ми, дијете Максиме!
„Ну похитај пред капију нашу,
„Ето, сине, мила баба твога,
„Баба твога, господара мога,
„Јаше коња сјетно 58) и весело,
„Чини ми се, снаху ј' испросио."
Но Ивану слуге похитале,
Те у пољу сретош' господара,
А Ивану љуба потрчала,
Цјелива га у скут и у руку,
Отпаса му свијетло оруже,
Па оруже грли у наруче,
У наручу носи на чардаке;
58) Сјешно управо значи жалосно, као и у овој истој пјесми у стиху 133 н 420; али овдје значи као радосно! Из овога се види, да старац Милија ове ријечи у говору није познавао нити јој је знао правога значења, него ју је пјевао и уз весело и уз невесело. Ја сам споменуо у предговору к пословицама, да се у Перасту говори сјеша, и значи жалост.
Вјерне слуге коње прифатише;
Ал' ето ти дијете-Максима,
Сребрн столак носи у наруче,
У сто сједе Црнојевић Иво,
Да с' одмори, да му чизме скину.
Како сједе у сребрна стола,
Очи му се одмах отимаше,
Те Максима погледује сина.
Та да видиш јада изненада!
Давно` Иван дворе оставио
Просит, снаху три године дана,
Иза њега болест ударила
У Жабљака у постојбину му,
Мучна болест, оне красте веље,
На Максима красте напануле,
Те му б'јело лице нагрдиле,
Бијело му лице нашарале,
Иза краста лице поцрњело,
Поцрњело и одрпавило;
Кунем ти се, како тамо кажу,
Грднијега у хиљади нема
Од Максима сина Иванова.
Паде на ум Црнојевић-Иву,
Ја какву је ријеч оставио
Код његова нова пријатеља,
Да одведе хиљаду јунака,
Да љепшега од Максима нема,
Јутрос, брате! нема грднијега.
Те се Иво био раскарио:
Мрке брке ниско објесно,
Мрки брци пали на рамена,
У образ се љуто намрдио,
Ни с ким Иво ријеч не бесједи,
Веће гледа у земљицу црну;
Колико се јунак раздертио
Виђе љуба, па се досјетила,
Подви скуте и подви рукаве,
Цјелива му руку и кољено:
„Господару! ја се молим тебе,
„Што с' у образ сјетно невесело?
„Ал' нијеси снаху испросио ?
„Ал' ти није по ћуди ђевојка ?
„Али жалиш три товара блага ?".
Ал' је Иво љуби бесједио:
„Ну одаље! да те Бог убије
„Ја сам нама снаху испросио;
,,А по ћуди Латинка ђевојка:
„Што је земље на четири стране
„Љепоте јој у сву земљу нема,
Онакога ока у ђевојке,
„Нит, онаког стаса ни образа :
„Ко ј’ видио вилу на планини,
„Ни вила јој белћи друга није;
„Ја не жалим три товара блага,
„У Жабљаку пуна кула блага,
,,На благу се ни познало није;
„Но сам дужду ријеч оставио,
„Да доведем хиљаду сватова,
„Да љепшега од Максима нема;
„Јутрос, љубо, нема грднијега;
„Ја се бојим кавге преко мора,
„Кад Максима сагледају мога."
Но да видиш једне женске стране,
Како грдно рече господару:
„Господаре, да од Бога нађеш!
„Куд те сила сломи преко мора
,,На далеко четръест конака,
Преко мора, да не видиш дома!
„Ни без јада доведеш ђевојку !
„А код твоје земље државине,
Земље твоје, Бара и Улћина 39),
Црне горе и Бјелопавлића,
Ломна Куча и Братоножића,
И лијепе варош-Подгорице,
„И Жабљака твоје постојбине,
И Жабљака, и око Жабљака;
„Да ожениш јединога сина,
„И да нађеш за сина ђевојку,
„Проћу себе главна пријатеља ;
,,Но те сила сломи преко мора.
Кад то зачу Црнојевић Иво,
Плану Иво, како огањ живи :
,Ни сам био, ни сам је просио;
„Ко ми дође, да ми је честита,
Живу ћу му очи извадити.”
Хабер оде од уста до уста,
|