Page images
PDF
EPUB

640

[ocr errors]

645

650

„Кад бисте ме, браћо, послушали,
„Да скинемо перје и челенку
„Са Максима мила сина мога
„На Милоша Обренбеговића,
„Да Милоша зетом учинимо,
„Док ћевојку отуд изведемо.
Кад то чуше кићени сватови,
Нема брата ни кићена свата,
Нема брата , томе да кметује;
Не смијаху кићени сватови,
Ел је Максим крвничко кољено,
Могу њему жао начинити,
Може неком главу укинути:
Нема кмета, да кметује томе;
Проговори војвода Милошу:
„0 Иване, наша поглавице !
„Што дозивљеш и браћу сазивљеш,
„Но ми пружи десну твоју руку,
„И задај ми Божу вјеру тврду
„За Максима за твојега сина ,
„Да Максиму жао не учиниш,
„На весељу ће га сад потураш,
Од мене ти Божа вјера тврда,
„Превешћу ти снаху преко мора
„И без кавге и без муке какве;
„Тек, Иване, не ће тевећели:
„Штогод биде дара зетовскога,
„Да ми дара нитко не дијели.
Кад то зачу Црнојевић Иво,
Грохотом се, брате, осмјенуо:
„0 Милошу, Српска поглавице!

655

[ocr errors]

660

99

665 670

[ocr errors]

675

680

„Шта помињеш дара зетовскога ?
„Тврђа вјера, брате, од камена,
„Нитко т” дара дијелити не ће,
„Преведи ми снаху преко мора,
„Доведи је у бијели Жабљак,
„И ја ћу те, брате, даривати:
„Даћу тебе двије чизме блага,
„И даћу ти моју купу златну,
„Која бере девет литар вина,
„Што ј од сува саливена злата;
„И још һу те, брате, даривати:
„Даһу тебе суру бедевију,
„Бедевију, што ждријеби ждрале,
„Што ждријеби коње огњевите;
„Објесићу т” сабљу о појасу,
„Која ваља тридест ћеса блага.”
и тако се браћа погодише,
и скидоше перје са Максима,
Златно перје, чекркаи челенку,
На Милоша Обренбеговића,
Те Максима јандал оћушнуше,
A Милоша зетом учинише.
У то доба мору ударите,
У силье се море навезоше.
Бог им даде и од Бога срећа,
Из

мора се здраво извезоше
А под Млетке града ударише,
Те Млетачко поље притискоше.
На граду се отвори кација,
А навали и мушко и женско,
Но да срету у пољу сватове,

685

690

695

700

705

710

Да учине сеир од сватова,
и да виде, јел” истина тако,
Дә познају зета дуждевога,
Јел” истина, како људи кажу,
Дам” љепоте у далеко нема,
У сватове ни пак у

Латине.
Ласно зета познавати беше
По његову перјун челенци,
По његову стасу и образу.
Кад виђеше, да ј° истина тако,
Допадоше два дуждева сина,
Те сретоше мила зета свога,
Грле зета и отуд и отуд,
Па га воде на танке чардаке,
А на конак свате растурише
По тројицу и по четворицу,
Како ће им бити понајбоље.
Чудан адет беше у Латина,
Свадбовати роду ћевојачком
и одморит” коње и јунаке ;
Посиђеше три-четири дана,
Кад четврто осавнуло јутро,
Те пукоше на граду топови,
Чауш викну, куцну далбулана,
Нек су хазур киһени сватови,
Земан дође, да ти дома пођу.
Сватови се на број искупише
У шарену камену авлију,
Затворена врата на капију,
Затворена и пак заклопљена,
На капији четири целата,

715

720

725 730

735

740

Два Арапа и два Латинина,
Крваве им руке до рамена
И
острице сабље

до балчака,
Сватови се мало препадоше ;
Но да видиш још повеһе биде:
Нема њима два најбоља друга,
Нема друга војводе Милоша,
Што

су њега зетом учинили,
И нема им Латинке ћевојке,
А ћевојке, око шта су дошли!
Ал' сватови мало причекаше,
Стаде звека камена сокака,
Стаде звека, стаде отуд јека,
Ал' ето ти војводе Милоша
На његову од мегдана дору,
Уставља га ћемом од челика,
А довата мало бакрачлијом,
А

доро му ситно подиграва,
Те весело у дружину дође,
На јутру им назва добро јутро,
Сва дружина једну ријеч кажу:
„Добре дође, дијете Максиме!»
За Милошем омах пристадоше
Двије шуре, зета пристигоше,
Донијеше господскога дара,
Да дарују зета код сватова:
Један шура један пешкеш даје:
Доведе му без биљеге вранца,
И на вранцу Латинку ћевојку,
Но се пусник к земљи увијаше
Од чистога и сребра и злата,

745

750

755 760

765

[ocr errors]

770

[ocr errors]

ўзлато су

Коња опковали,
Златни рати бију по копити,
А на прси дивна силембета;
и на руци сивога сокола,
Те Максима зета дозиваіше:
На поклон ти коњиц и ђевојка
И на коњу и сребро и злато,
И на поклон сива тица соко,
„Кад си тако виђен међу браћом.”
A Милош се скоња поклањаше,
Те лијепо дара приваташе.
Други шура сабљу донесао
Саливену од сувога злата,
Сабља ваља млого била блага,
Опаса је зету о појасу:
Носи, зете, те ми се поноси
Ал' ето ти пунца и пунице,
Ја каква ли дара донијеше!
Пунац носи калпак и челенку ,
У челенци алем камен драги,
Који сјаје како јарко сунце ,
Погледати не да у јунака,
Те Максима зета дозиваше:
„На поклон ти калпак и челенка."
Милош дара давно приваташе.
А да видиш злосретне пунице!
Она носи од злата кошуљу,
Која није кроз прсте предена,
Ни у ситно брдо увођена,
Ни на разбој она ударана,
Но кошуља на прсте плетена,

775

780

785

790

« PreviousContinue »