99 У колијер уплетена гуја, 795 800 805 810 815 820 Огрну га коластом аздијом, وو На поклон ти, ти мој мили зете! „На поклон ти коласта аздија, „Које данас у свијету није пољу под Жабљака, Ја кад бише пољу под Бено су се браћа састанула, Бено ће се с јадом растанути ; Но да видиш јаду започетка : 825 830 835 840 845 850 Похитао дијете Максиме И скупио десетину друга, Хоће к својој на муштулук мајци ; А кад виђе војвода Милошу, 99 99 Рашта гледаш на јунака туђа, „На Милоша Обренбеговића ? „Но погледај, мила снахо моја! „Но погледај пољем пред сватове, Штоно јунак на коњу вранчићу, „Бојно копље носи у рукама, „Златан сјаје на плећима штитак, 99 855 860 865 870 875 880 99 A красте му лице нагрдиле, „Иза краста лице поцрњело, „Оно ти је дијете Максиме; А ја сам се тамо пофалио, „Кад сам тебе У баба просио, „Штогођ биде кићенијех свата, „Да не биде љепшега јунака „Од Максима од сина мојега; „У том сам се, снахо, препануо, „Милоша смо зетом учинили, „И Милошу даре поклонили, „Да преведе тебе преко мора И без кавге и без 99 муке наше.” Кад јој рече, каʼ да посијече, Те под собом коња уставила, Напријед му ни крочити не ће, Па Латинка свекру проговара: ,Мио свекре, Црнојевић-Иво! „Максиму си срећу изгубио, 885 890 895 900 „Како с' другог зетом учинио. „Рашта, свекре ? да од Бога нађеш! „Ако су га красте иштетиле, 905 „Ко је мудар и ко је паметан, 99 „Ако су га красте нашарале, „Здраве су му очи обадвије, 99 Срце му је баш које је било; "Ако л' си се, свекре, препануо, „Ђе је Максим још танко дијете, 99 Њега чеках за девет година, 910 Њега чеках у бабову двору, „И још бих га за девет чекала ,, 915 925 930 „Но ти, свекре, Богом ти се кунем! 920 „Ја ти враћај благо са јабане, „Са вашега војводе Милоша, „Те удари на Максима твога, „Јал' напријед ни крочити не ћу, „Баш да ћеш ми очи извадити.” Но се Иван љуто узмучио, Призва браћу и неке војводе: „Браћо моја, ако Бога знате! „Ну кметујте мене и Милошу „За нашега дара из Латина. Нема кмета ни добра јунака, Ја који ће томе кметовати, ᎬᏗ су биле руке уфатили, И задали Божу вјеру тврду. Да му дара нитко не дијели, Но још Иван да га подарује. Не могоше браћа да кметују, Ел се једном утврдило било. Ја кад зачу војвода Милошу, Те пригони од мегдана дора, А Ивану ријеч проговара: „О Иване, наша поглавице! „Камо вјера, стигла те невјера! „Нијесмо ли вјеру учинили, „Да ми дара нитко не дијели? 99 935 940 945 |