Page images
PDF
EPUB

795

800

805

У колијер уплетена гуја,
А под грлом изведена глава,
Баш се чини, као да је жива
Бута гуја (гуја ће га уд’рит”),
На глави јој алем камен драги,
Каде иде момак са ђевојком
У ложницу, да не носи св’jehe,
Нек свијетли алем камен драги,
Те Максима зета дозиваше :
„На поклон ти од злата кошуља.”
Но се чуде кићени сватови,
Но се чуде дару Латинскоме.
Но да видиш дара изненада:
Ал' ето ти старца Јездимира,
Мила брата дужда од Млетака,
Бијела му прошла појас брада,
На златну се штаку наслонио,
Рони

сузе низ госпоско лице,
Рони сузе, и невоља му је:
Седам жена мијенио био,
А од срца не им’о порода,
Па узео к себе синовицу,
Синовицу, њему особницу,
Меште кћери и меште синова,
Пак се старцу саде ражалило,
Ел је спрема преко мора сиња;
Неко чудо бјеше сагучио
и турио под пазухо своје,
А кад дође к браћи сватовима,
По имену зета дозиваше,
Дозиваше, па га огрташе,

810

815

820

825

S30

835

Огрну га коластом аздијом, Саврх главе до зелене траве Покри зета и коња дората; Ја каква је, јада допанула ! У јуначке очи ударила, и причају и казују људи, Док изнутра уд’рио поставу, Отишло је тридест һеса блага, А с лица јој ни хесапа нема: „На поклон ти, ти мој мили зете! „На поклон ти коласта аздија, „Које данас у свијету није „У нашега ни једнога краља , „Ни ће бити у цара Турскога; „Носи, зете, те ми се поноси. Максим гледа јаде испријека, Испријека, али попријеко. Ја кад тако зета дариваше, На капиј' се отворише врата, Па стадоше слуге и слушкиње На капију евате даривати: О коњима везене јаглуке, Јунацима танке бошчалуке ; Дариваше, пољу испратише, На фемије води натурише, Из фемија здраво истурице; Отидоше здраво и весело.

бише пољу под Жабљака, Бено су се браћа састанула, Бено ће се с јадом растанути; Но да видиш јаду започетка :

8410

845

Ја кад

850

855

860

865

Похитао дијете Максиме
На његову без биљеге вранцу
И

скупио десетину друга ,
Хоће к својој на муштулук мајци;
А кад виђе војвода Милошу,
Те дората коња подиграва,
А догна га близу до ћевера,
До ћевера Јован -капетана,
Бевојке се руком дофатно;
Ал' да видиш проклете ђевојке!
На очи јој златали мараме,
Ријетке су , те кроз њих виђаше,
Ја кад виђе коња и јунака,
Превари се, занесе jе памет,
Те устури златали мараме,
А открива очи обадвије,
А пружи му руке обадвије;
Но ко виђе, чини с' не видио,
Виће свекар Црнојевић Иво,
Виће свекар, и за јад му било
Тe Латинци снаси проговара:
„к себе руке, мила снахо моја!
„K себе руке, обје ти отпале!
„Покри очи, обје ти испале!
„Рашта гледаш на јунака туђа,
„На Милоша Обренбеговића ?
„Но погледај, мила снахо моја !
„Но погледај пољем пред сватове,
Штоно јунак на коњу вранчићу,
„Бојно копље носи у рукама,
„Златан сјаје на плећима штитак,

870

875

880

„А красте му лице нагрдиле, „Иза краста лице поцрњело,

885 Оно ти је дијете Максиме; „А ја сам се тамо пофалио, „Кад сам тебе

у

баба просио, „Штогоћ биде киһенијех свата, „Да не биде љепшега јунака

890 „Од Максима од сина мојега; „У том сам се, снахо, препанно, Милоша смо зетом учинили, „И Милошу даре поклонили, „Да преведе тебе преко мора

895 „И без кавге и без муке наше.” Кад јој рече, ка” да посијече, Те под собом коња уставила, , Напријед му ни крочити не ће, Па Латинка свекру проговара:

900 „Мио свекре, Црнојевић-Иво! „Максиму си срећу изгубио, „Како с другог зетом учинио. „Рашта, свекре ? да од Бога нађеш ! „Ако су га красте иштетиле,

905 „Ко је мудар” и ко је паметан, „Томе, свекре , ваља разумјети, и свак може муке допанути;

су га красте нашарале, „Здраве су му очи обадвије,

910 Срце му је баш које је било; Ако л' си се, свекре, препанно, „Бе је Максим још танко дијете, „њега чеках за девет година,

„Ако

[ocr errors]

њега чеках у бабову двору,

915 „И још бих га за девет чекала „УЖабљаку у вашему граду, „Ником не бих образ застидила, „Ни ја роду, ни ја дому моме. Но ти, свекре, Богом ти се кунем! 920 „Ја ти враћај благо са јабане, „Са вашега војводе Милоша, Те удари на Максима твога, „Јал” напријед ни крочити не ћу, „Баш да ћеш ми очи извадити.”

925 Но се Иван љуто узмучио, Призва браћу и неке војводе : „Браћо моја, ако Бога знате! „Ну кметујте мене и Милошу „За нашега дара из Латина.”

930 Нема кмета ни добра ју нака, Ја који ће томе кметовати, E. су биле

руке уФатили, И задали Божу вјеру тврду, Да му дара нитко не дијели,

935 Но још Иван да га подарује. Не могоше браћа да кметују, Ел се једном утврдило било. Ја кад зачу војвода Милошу, Te пригони од мегдана дора,

940 АИвану ријеч проговара: „0 Иване, наша поглавице! „Камо вјера? стигла те невјера! „Нијесмо ми вјеру учинили, „Да ми дара нитко не дијели ?

945

« PreviousContinue »