„А сад сте се томе присјетили !
„Кад си мучан и кад си невјеран,
Море! ћу ти дара поклонити
"Рад хатара наше браће красне,
„Прва ћу ти дара поклонити,
„На поклон ти вранац и ђевојка,
„Да је пута и правога суда,
Бевојка је мене поклоњена,
„Поклонио и отац и мајка,
„Поклонила оба брата њена;
"Ал' о томе не ћу говорити,
"Већ ти хоћу дара поклонити,
„И на коњу и сребро и злато,
„И поклонит' сивога сокола,
„И на поклон сабља од појаса;
Свега ћу ти дара поклонити,
„Већ ја не дам цигле до три марве 63):
Не дам с главе тастове челенке,
рамена коласте аздије,
И ја не дам од злата кошуље,
„Хоћу носит мојој земљи дивној,
„Нек пофала мојој браћи биде;
„Кунем ви се и Богом и вјером,
„Не дам тако три комата дара.
Кад зачуше кићени сватови,
Те сватови једну ријеч кажу:
„Фала тебе, војводо Милошу!
63) Марва у народу нашему, особито по сјевероисточ
нијем крајевима, зове се жива стока; али овдје значи савар.
Фала тебе, господско кољено!
„Кад си таки виђен међу браћом,
„Кад си. виђен и кад си погодан."
Сви сватови једну ријеч кажу;
Сватови се браћа погодише,
Но имају непогодна друга,
А на коњу несретну ђевојку,
Бевојци је врло жао дара,
А највише од злата кошуље,
Те привикну из бијела грла
По имену дијете Максима ;
Препаде се Црнојевић Иво,
Те Латинци снаси проговара:
Снахо моја, Латинко ђевојко!
„Немој викат' дијете Максима,
Ели смо му жао учинили,
„А Максим је хитар кавгаџија,
Хоће, снахо, заметнути кавгу
„На весељу у сватове своје;
„Снахо моја, Богом ти се кунем!
„У Жабљаку пуна кула блага,
Све ћу благо тебе поклонити,
„Чин од блага, што је тебе драго."
Ал' не слуша злосретна ђевојка,
Викну једном, па га не довикну,
Другом викну, доке га довикну;
Максим врана коња поврнуо,
Ослушкује, шта ће бесједити,
А ђевојка грдно проговори:
„О Максиме, немала те мајка!
„Мајка нема до тебе једнога,
А по данас ни тебе не било!
„Од копља ти градили носила!
„А од штита гробу поклопнице!
„Црн ти образ на Божем дивану!
Како ти је данас на мегдану
„Са вашијем војводом Милошем;
„За што благо дадосте другоме?
„А није ми ни тог жао блага,
„Нека носи, вода г' однијела!
„Но ми жао од злата кошуље,
„Којуно сам плела три године
„А са моје до три другарице,
„Док су моје очи искапале
Све плетући од злата кошуљу,
„Мислила сам, да љубим јунака
„У кошуљи од самога злата,
"А ви данас дадосте другоме;
„Но ме чу ли, ђувеглија Максо!
„Брже враћај са јабане благо,
„Ако л’благо повратити не ћеш,
„Кунем ти се Богом истинијем!
„Напријед ти ни крочити не ћу,
Ho by добра коња окренути,
„Догнаћу га мору до обале,
„Па ћу ватитʼ листак шемишљиков,
„А моје ћу лице нагрдити,
„Док покапље крвца од образа,
„По листу ћу писати јазију 6*),
64) У југозападнијем крајевима народа нашега има заиста некаква трава, која се зове шемишљика, само не знам
„Додаћу је сивоме соколу,
Нека носи стару бабу моме,
„Нека купи сву Латинску силу,
Нек ти хара бијела Жабљака,
„Нек ти враћа жалост за срамоту."
Кад то зачу дијете Максиме,
То Максиму врло за јад било,
Врана коња натраг приповрну,
Опаса га троструком канџијом,
Пуче кожа коњу по сапима,
А покапа крвца по копити,
Но
му љуто пусник поскочио,
По три копља у
небо скочио,
По четири земље прескочио.
Не деси се доброга јунака,
Да увати грдна злосретника,
Но му сокак пољем учинише,
А нико се јаду не досјети,
Порашта је коња повратио.
А кад виђе војвода Милоше,
Грохотом се јунак насмијао:
„Фала Богу! Фала истиноме!
„Куд се оно Максим затрчао ?”
А не види јаде изненада.
Кад допаде дијете Максиме,
На Милоша бојно копље пушти 65),
за сад, да ли јој је такови лист, да се по њему може
65) Једни пјевају, да Максим није Милоша изненада убио, него да га је на мејдан изазвао, ево овако:
Бојнијем га копљем ударио
Под челенку међу очи црне,
На затиљак очи искочише,
Мртав паде под коња дората,
Милош паде, а Максим допаде,
Колико му крвце жедан бјеше,
Ману сабљом, одсјече му главу,
Пак је вранцу баци у зобницу,
А ђевојку оте у ђевера,
Пак побјеже на муштулук мајци.
Мили Боже, на свем тебе фала!
А кад зачу нејачак Максиме,
Добру вранцу потеже дизгене,
Удара га тумбак-бакарлијом,
Окреће га по пољу широку,
Од копља је џилит начинио,
Па Милоша на џилит позивље;
Милошу се од ина не може,
Но изиђе Максу на мегдана.
Ћераше се по пољу широку,
Ћераше се тамо и овамо.
Каде ћера Обренбеговићу,
Каде ћера нејака Максима,
Ниђе њега ни гледат не може ;
А кад ћера нејачак Максиме,
Каде ћера Обренбеговића,
Све престиже коња и јунака.
Баци копље нејачак Максиме,
Те удари војводу Милоша,
Колико га лако ударио,
Од добра га коња одвојио,
За црну га земљу приковао
|
