Page images
PDF
EPUB

„Од Будима до Призрена бела,
„Да их нигде сунце не огреје
„Још никаква роса не окваси;

145 „Ако с' може змија поуздати, „Ја һу дати за змију девојку." Кад то зачу од Будима краље, Изведоше коња Ластавицу, Он се меһе коњу на рамена,

150 Оде право преко поља равна, Кано звезда преко ведра неба. Кад је био до близу Будима, Још је краље овако мислио : „Авај мене! до Бога једнога ! 155 „Где һу наћи змију у дувару, „Да јој кажем од цара поздравље ?” Таман дође на Будимска врата, Прије њега змија проговара: „0 мој бабо, од Будима кралье! 160 „Даде л' царе за мене девојку?” Но овако краље беседио : „Змијо моја, мој xудни породе! „Ако сможеш, змијо, поуздати, „Да одведеш киту и сватове

165 „Од Будима до Призрена града, Да их нигде сунце не огреје „Нити каква роса па ороси, „Даде царе за тебе девојку; „Ако л' не мо'шодвести сватова, 170 „Не да царе за тебе девојку." Но овако змија проговара: „Купи свате, хајде за девојку;

[ocr errors]

175

180

185

„Ја һу одвест” кићене сватове,
„Да их нигде сунце не огреје
„Ни кака их роса па зароси.”
Сакупише силу и сватове,
Сакупише хиљаду сватова,
Сви сватови у краљева двора,
Изведоше коња Ластавицу,
Сам се коњиц по авлиjе шета;
Ту викнуше ти лаки чауши:
„Хазур да сте, кићени сватови!
Хазур да си, млади младожења!”
Кад то зачу змија из дувара,
Тад се смиле змија низ дувара,
Па се прими коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку ;
Окренуше низ Будима града,
Задеде се један модар облак
Од Будима до Призрена града,
Баш их нигде сунце не огреја
Нит их каква роса заросила.
Кад отоше у Призрена града,
Уњегоше у дворе цареве,
Сви сватови коње провађају,
Салт не шета змија Ластавицу,
Сама јој се по авлиjе шета.
Чудно их је царе дочекао,
И

чудно их даром даривао:
Сваком свату од свиле кошуљу,
Младожење коња и сокола ,
Још одвише Призренку девојку.
Бре викнуше ти лаки чауши :

[merged small][merged small][ocr errors]

205

210

25

„Хазур да сте, кићени сватови!
„Хазур да си, куме и старојко!
„Хазур да си, Призренка девојко!
„Време дође, полазит” хоћемо.”
Сви сватови коње појахаше,
Још узјану Призренка девојка,
Кад то виде змија из дувара,
Тад” се смиле змија низ дувара,
Потприми се коњу уз колено,
Па се зави седлу на јабуку;
Окренуше низ Призрена града,
По више њих један модар облак.
Сви сватови коње разиграше,
Стаде играт” змија Ластавицу,
Колико је њега ражљутила,
У Призрену истрла калдрму
и Призрена редом покварила,
Баш се курвић поградити не hе
За пунијех дванаест година,
Што је цару квара учињено.
Па отоше здраво и весело,
Отидоше у Будима града,
Свадбу 'траше за недељу дана,
Играше је, па је проиграше ,
Сваки оде ка својему двору,
Змија оста у своме дувару,
Краљ остаде на своме дивану;
Дође време, да с' сведу младенци,
Да се сведе момче и девојка,
Изведоше лијепу девојку,
Изведоше на кулу високу,

[ocr errors]

220

225

230

235

210

245

250

Турише је поду највишему.
Кад је било ноћи у поноћи,
Стаде граја куле на висину,
Тад се краде краљица госпођа,
Она с краде од пода до пода,
Док изљезе поду највишему,
На одаји отворила врата,
Шта да види? чуда големога!
На јастуку од змије кошуља,
У душеку добар јунак спава,
Заrрлио Призренку девојку!
Свака мајка рада је породу,
Те украде од змије кошуљу,
Па ју тури на ту ватру живу,
Па потрча краљу господару:
„Благо тебе аимене краље!
„Ја се дигох на високу кулу,
„На одаји ја отворих врата,
„На јастуку од змије кошуља,
У душеку добар јунак спава,
„Загрлио Призренку девојку ;
„Ја украдох од змије кошуљу,
„Па ју турих на ту ватру живу.”
Што је, љубо, изела те змија !”
Потрчаше куле на висину,
Шта да виде? чуда големога!
Мртав јунак у душеку лежи,
Загрлила ? Призренка девојка,
и овако она беседила :
„Јаој мене, до Бога једнога!
„Што остадох млада удовица!

255

260

265

„0 свекрво, да те Боr убије!
„А мене си мало учинила,
А себе си горе доправила”
Оста мајка без сина својега,
Од нас песма, а од Бога здравље!
Нас лагали, ми полагујемо 9)

270

с

опанке

и

У народу нашему има и призовијешка, како је жена родила змију, па кад су је овако оженили и млада видјела, да у вече из змијине кошуље излази прекрасан момак те с њоме спава , а у јутру се опет завлачну змијину кошуљу, она се договори са свекрвом,

па му кошуљу спале на ватрн. Кад се момак пробуди, он отиде од жене у свијет, казавши јој, да се с дјететом , којијем била трудна, не ће растати, докле га не нађе и он руку на њу не метне, а прије да га не ће наћи, док не подере гвоздене

не сатре гвозден штап тражећи. По том она, тражећи га свуда, дође к сунцу,

оно јој каже , да га дању нигдје видјело није , и пошаље је к мјесецу, да пита њега, није ли га он гдје ноћу видјео. На походу оданде поклони јој сунчева мајка златну преслнцу са златном кудјељом н с вретеном. Кад дође к мјесецу, и он јој одговори, да га негдје видјео није „Него”, вели, „нди к вјетру, те њега запитај, није ли га гдје видјео, јер се завлачи свуда.” Кад оданде пође, поклони јој мјесечева мати златну квочку с пилићима. Кад дође к вјетру и запита га,

но

он

он

9) гдјекоји пјевачи често додају на свршетку пјесме:

„Онај лаже, који мени каже,
„Онај лаже, а ја полагујем.”
с тијем пјевач показује, да ни он сам не држи све
за саму иcшину, што се пјева,

« PreviousContinue »