Page images
PDF
EPUB

Па

жераву о каш обесно,

И два кључа од два бела града,
Од Скатара а и од Солила;
Паке посла краљу Латинскоме
Седморица добра коња држе;
Седми данак у Млетке стигоше.
Кад је краљу коња опазио,
Ꭹ дари се руком по колену,
Чисти скерлет пуче на колену;
Па отиде тавници на врата,
Па у врата ногом ударио,
Гвоздена се отворише врата,
Седамдесет пустио сужања,
А не може да познаде Ђурђа.
А кад позна Чарнојевић - Ђурђа,
Он намаче жестоке бербере,
Те су Ђурђу браду обријали
И Ђурђу су нокте обрезали;
Па намаче жестоке терзије,

Те су Ђурћу скерлет покројили,
Паке седе с Ђурђем пити вино.
Пише вино за недељу дана.
Кад се Ђурађ измеша са вином,
Десни му се образ насмејао;
Поче краљу беседити Ђурђу:
„Ао Ђурђу, моје чедо драго!
„Да се оћеш, Ђурђу, оженити,
„Дао би ти ја лепу девојку,
„Што би била за тебе госпоја:
„Ти си, Ђурђу, рода господскога
„Од принципа од Чарнојевића;

90

95

100

105

110

115

[ocr errors]
[ocr errors]

А она је рода господскога

„Од принципа од Сукнојевића."
Ђурађ мисли мисли свакојаке:
„Ако ћу се овде оженити,

„Та с Латини ја у миру нисам."

[ocr errors]

Све је мисли на једно смислио,
Па он скочи на ноге лагане,
Те целива краља Латинскога,
Целива га у скут и у руку.
Пођипаше премудри Латини,

120

125

Те венчаше Ђурђа са Латинком,

130

[blocks in formation]

И даде му три стотин’дуката,
Ал' не даде тананог жерава;
И даде му триста пратилаца,
Пратише га до њини Солила.

91.

Смрш Јова Десиошовића.

Разбоље се Деспотовић Јово
У Сријему у тој земљи равној

140

74) Србља јамачно ће овдје бити мјесто Грбља; али за Ребљаник не знам ништа,

У лијепу селу Купинову,

На смрт је се Јово разбољео 72),
Па дозивље слугу Милутина:
„Милутине, вјерна моја слуго!

[ocr errors]

99

[ocr errors]

Ти упрегни коње у хинтове,

„Пак ти трчи, штогођ брже можеш,
„Крушедолу б'јелу манастиру,
Те ми зовни мог рођеног брата,
Мога брата, Максима владику,
„И кажи му, ништа не затаји,
„Да сам се ја на смрт разбољео;
„Пак оданле окрени хинтове,
„Трчи брже мјесту Беркасову,
„Те ми зовни моју стару мајку,
„Стару моју мајку Анђелију,
"Ал' њој немој право казивати,
„Да сам се ја на смрт разбољео,

99

„Већ јој кажи од мене поздравље,

99

„Да се ја сад на војску опремам

„Преко мора за девет година,

5

10

15

20

72) У једној овој пјесми из Ужичке нахије за овијем сти

хом иде:

А мајке му дома не бијаше,

Но отишла у родбину мајка,
У родбину у ријеку Црну,

Своме брагу Црнојевић-Иву.

Мајка Анђе

Ово свједочи, да се у народу још повлачи спомен, ако је и таман, да је мати деспога Јована, лија, била из Црне горе, синовица Црнојевића Ивана, Црна је ријека овдје мјесто ријеке Црнојевића, гдје се Иван из Жабљака најприје преселио.

„Па је зовем, да ме благосови."
То је слуга хитро послушао,
Те упреже коње у три реда,
Оде право дивну Крушедолу,
Те казује Максиму владици,
Да се Јово на смрт разбељео,
Пак оданле окрену хинтове,
Оде право мјесту Беркасову,
Те казује мајци Анђелији,

[ocr errors]

Да се Јово на војску опрема
Преко мора за девет година,
Пак је зове, да га благосови.
Вели њему мајка Анђелија:
„Милутине, наша вјерна слуго!
„Причекај ме три бијела дана,
„Док умјесим бијеле колаче
„И док спремим танане кошуље,
„Да понесем на дар моме Јову.”
Ал' говори слуга Милутине:
„Ој Бога ми, госпо Анђелија!
„Јово тебе чекати не може,
„Јер је њему хитна књига дошла;
„Већ понеси у брашну колаче,
„А кошуље у бијелу платну.
Од ина се мајци не могаше,
Веће спреми у брашну колаче,
А кошуље у бијелу платну,
Паке сједе у лаке хинтове,
Отидоше преко Ср'јема равна.
Кад су били близу Купинова,
Око двора слуге гологлаве,

99

25

30

35

40

35

50

99

А пуштени коњи по ливади
Без седала и без покроваца,
Нит' се чују бубњи ни свирале,
Нит' се вију алаји барјаци;
Тад’говори мајка Анђелија:
„Милутине, наша вјерна слуго!
„Кад се Јово на војску опрема,
„Што му слуге иду гологлаве ?
Што с’пуштени коњи по ливади
„Без седала и без покроваца ?
„Што не бију бубњи и свирале?
„Што с не вију алаји барјаци ?"
Вели њојзи слуга Милутине:
„Драга госпо, мајко Анђалија!
„Ваља да је господар на ручку,
„Па у здравље пије рујно вино
„И за срећна пута Бога моли,
„За то су му слуге гологлаве;
„Што су врани коњи по ливади
„Без седала и без покроваца,
„Пуштени су да се понапасу,
„Спремају се далек' путовати ;
„Бубњи били, пак су и престали;
„Вијали се алаји барјаци,
„Дуну вјетар од Фрушке планине,
„На барјаке земљи положише."
Кад су били пред бијеле дворе,
Ту се мајка јаду досјетила;
Кад уљезе у бијеле дворе,
Ал' се Јово са душицом бори,
Више њега Максиме владика,

55

60

65

70

75

80

« PreviousContinue »