„Узми, брате, двије пушке мале, „Па искочи пред кулу Небојшу, „Те избаци двије пушке мале, „Скупи нама стотину момака
(Други моју одведе ђевојку, „Одведе је Звијездић Иване), „Док с опремим на бијелој кули „И опремим вранца од мејдана." Оде Стјепан пред кулу Небојшу, Те избаци двије пушке мале, Одмах паде стотина момака ; А Тодоре отвора сепете, Па извади дивно одијело,
Све од срме и од чиста злата,
Па удара на плећа јуначка,
Обуче се, што се љепше може,
Па силази низ бијелу кулу,
Те опреми вранца и дората, Себи вранца, Стјепану дората; Добријех се коња доватише, А за њима стотина сватова, И Дунаво здраво пребродише, И по ноћи дођоше Будиму, Под Будимом падоше сватови.
Кад у јутру јутро освануло, Те виђела госпођа краљица, Да је дош'о Тодор по ђевојку, Она пише књигу на кољену, Те је шаље Звијездић-Ивану: „Чујеш мене, Звијездић-Иване! „Дошао је Тодор за ђевојку
„С његовијех стотину сватова, „Хоће Тодор да води ђевојку ; „Брже купи хиљаду сватова, „Ја ћу њега зауставит амо, „Мој Иване! три-четири дана, „Но не иди бијелу Будиму, „Већ ти хајде на мезево равно „На Трутину на воду студену,
,,IIa Па увати воду од извора, „Од извора опет до понора, „И дочекај Јакшића Тодора, "Отми, Иво, твоју Иконију, „И погуби Јакшића Тодора „И његову стотину сватова. " Када Иван ситну књигу прими, И кад виђе, што му књига каже, Удари се руком по кољену: Ао мени до Бога милога!
, Бе ми Тодор одведе ђевојку! „Ал' давори, Јанково копиле!
„Баш да имаш соколова крила, „Не би перје пронијело меса „На Трутину на студену воду. Па се скочи на ноге лагуне, Па повика неколико слугу, Повикнуше по Звијезди граду, Паде њему хиљада сватова; Он посједе својега ђогина, Па поћера на воду Трутину, Уватише воду од извора, Од извора опет до понора,
А разапе чадор на ћуприји. Глас допаде госпођи краљици, Бе је Иван дош'о на Трутину, Онда она спрема Иконију, Па је даје Јакшићу Тодору, Прати њега од Будима краљу. Кад су били низ поље Будимско, Краљ до Тоша коња догоњаше, Па он њему тихо бесјеђаше:
,0 мој зете, Јакшићу Тодоре! Краљица је књигу оправила,
„ Оправила Звијездић-Ивану,
И чека те на води Трутини
С његовијех хиљаду сватова;
„Ти се врати кроз б'јела Будима,
Па ти хајде на Винош планину,
„Па ћеш отуд у Бијоград доћи,
„А не удри на воду Трутину:
„Јер да имаш соколова крила, „Не би перје пронијело меса." Вели њему Јакшићу Тодоре: „Вала теби, господине краљу! „Који си ми и сада казао; „Јер не каза мени у Будиму?
"Не бих ти се сада повратио,
„Да ми дадеш све Будимско благо: „Да ми реку Будимске ђевојке:
Страшивице, Јакшића Тодора!
Ђе он не смје уд'рит' на Ивана!"" „Ја ћу ићи на воду Трутину, „Што Бог даде и срећа јуначка.
Па се с краљем у образ пољуби, Краљ се врати бијелу Будиму,
Тодор оде на воду Трутину.
Кад је био у зелена луга, Он устави стотину сватова, И извади хиљаду дуката, Па дозива свог брата Стјепана: „Јаши, брате, косната дората, „И нај теби хиљаду дуката, „Па ти хајде води на ћуприју, „А кад дођеш води на ћуприју, „Ти погледај десно и лијево, „По пољу су попети чадори, „Гледај чадор Звијездић-Ивана, „На њему су три златне јабуке; „Када дођеш бијелу чадору, „Ти одјаши косната дората, „Поклони се до земљице црне, „Пољуби га у скут и у руку, „Па ћеш њему тихо говорити: О Иване од Звијезде града! „Поздрав ти је Јакшићу Тодоре: „Дружину ти зове у сватове, куми Богом истинијем
„И нашијем светијем Јованом, „Да ти вјенчаш њега и ђевојку, ,,Да ђевојке њему не отимаш, „Његова је од прије ђевојка, "А ето ти хиљада дуката, „Што си дао његовој ђевојци. „Слушај онда, шта ће говорити,
„Па посједни косната дората, „Хајде натраг пољем широкијем.” Оде Стјепан право на ћуприју. Младо бјеше дијете Стјепане, Младо бјеше, мудар сјет примило : Када дође води на ћуприју, Он погледа десно и лијево, Позна чадор Звијездић-Ивана, Кад дојезди до б'јела чадора, Он одсједе од коња дорина, Поклони се Звијездић-Ивану, Пољуби га у скут и у руку, Па Ивану бјеше бесједио: 0 Иване од Звијезде града! „Поздрав ти је Јакшићу Тодоре: Све ти друштво зове у сватове, „Тебе куми Богом истинијем
„И нашијем светијем Јованом, „Да му пођеш на вјенчано кумство, „Да ти вјенчаш њега и ђевојку, „Да ђевојке њему не отимаш, „Његова је од прије ђевојка,
„И ето ти хиљада дуката, „Што си дао његовој ђевојци." Погледа га Звијездић Иване, Па је њему био бесједио:
Носʼ те ђаво, Јанково копиле! „Ја не могу сабље поганити, ,,А сад бих ти осјекао главу; „Моје друштво мени у сватове, „А ја не дам моје Иконије,
« PreviousContinue » |