Па изиђе граду на бедене,
Па погледа на поље зелено:
Боже мили, чуда и зламења!
Колико је поље Бијоградско,
Да ми падне капља од облака,
Нигђе не би на земљу паднула,
До на коња, али на Турчина,
На Турскога бијела шатора;
Колико се јунак препануо,
Од страха га увати грозница,
Па се натраг низ чаршију врати,
Оџаку је своме долазио,
Привати се коња и оружја,
И довати од града кључеве,
Па се тури коњу о рамена,
Нагла коња низ градске сокаке
Докле дође на врата од града,
Од града је врата отворио,
У вратима кључе оставио,
Па побјеже пољем широкијем
Крајем војске Ћуприлијћ-везира,
И побјеже у гору зелену.
Када соко у планину дође,
Ту му жарко огријало сунце
На студену воду Јахорику,
Ту је био јунак починуо,
А сам собом био говорио:
„Авај, Митре, главу изгубио!
„Буд утече јутрос уз планине,
, Чему брата остави својега,
„Брата свога, Јакшића Стјепана ?"
Хоћаше се натраг поврнути,
Ема Турци кавгу учинише,
На Бијоград Стојни ударише,
Ударише Турци су три стране:
Силна војска Ћуприлијћ-везира
Ударила на врата од града,
Од града се не замеће кавга,
Нити пуче пушке ни лумбарде,
Ев' од града врата уграбише,
Ни би мртва ни би рањенога:
У Бијоград Турци улазише,
Па по граду веље јаде граде:
Робе робље, а сијеку главе,
Купе пусто Бијоградско благо,
Још су добра роба заробили,
Заробили Јакшића Стјепана,
Турци су га жива уватили
На ђогина коња под оружјем.
Колико је диван и угледан,
Не ћеше га изгубити Турци,
Ho
му вежу наопако руке,
А воде га под шатор везиру.
Кад ли дође момак пред везира,
Трипут му се свезан поклонио,
Љубио му руку и кољена,
Стаде везир роба сагледиват';
Кад га виђе и познаде дивна,
Велики му шемлук учинио:
Све истури од боја топове;
Па му везир одријеши руке,
И даде му коња и оружје,
Те се с њиме по ордији дичи.
Кад Бијоград Турци похараше,
Крену сила испод Бијограда,
Па окрену везир Ћупрелија
И његова веља силна војска.
А да видиш Јакшића Стјепана!
Јаше коња на прама везира.
Ал' да видиш силе од везира:
Не води га везир у Ћуприју,
Но га води у Стамбола града,
У Стамболу Отмановић-цару,
Да му царе роба честитује.
Кад је везир у Стамбола доша’
Под високе цареве сараје,
Ꭹ цара је везир улазио,
Бјелу му је руку пољубио,
Па је цару сјео уз кољено,
А за собом роба приводио,
Те код цара на диван изиђе,
Љубио му ногу и папучу,
И столове, ђе цар сједијаше.
Кад га царе виђе и познаде,
Код себе га сједе на сеџаду,
Па је њему царе бесједио:
„О јуначе, Јакшићу Стјепане!
„Потурчи се, Бог те не убио!
„Врћи ћу те велика везира,
„А везира Бошни на Травнику,
Бићеш већил над седам везира,
„И даћу ти ћерцу за љубовцу,
„Држаћу те каʼ и свога сина:
„Бошна моја мојој земљи глава,
„А ти ћеш бит' до мене свакоме."
Но је цару Стјепан бесједио:
„Турски царе, од свијета главо!
Нигда ти се не ћу потурчити
„Ни одрећи од крста мојегa,
„Ни Христову вјеру похулити,
„Да ме сједнеш у твоје столове,
„Да ми подаш благо од свијета;
„Но за вјеру хоћу погинути.”
Кад то чуо царе од Стамбола,
Врло му се жао учинило,
Па истури на диван џелата,
Да изгуби Јакшића Стјепана;
Но је њему срећа добра била,
Е га не да Ћуприлијћ везире,
Но пред царем паде на диване:
„Не, за Бога, царе господаре !
„Не изгуби роба од Јакшића,
„Ето сам му дао вјеру тврду,
,,Да га, царе, изгубити не ћу;
„Но га мене продај за динаре,
„Хоћу ти га премјерити благом,
,,Све дукатом маџарлијом жутом,
„Да га водим у моју Ћуприју,
„И хоћу ти дати вјеру тврду,
„Да се хоће потурчит за наго."
То је њему срећа добра била,
У цара га везир одмолио
И цару га благом премјерио,
Поведе га везир у Ћуприју.
Када везир у Ћуприју дође,
На оџаку и дивану своме
Држи њега уз десно кољено,
Е га држи како своју главу,
На сваке га пробе удараше,
Не би ли га како преварио,
Не ће ли се јунак потурчити;
Држао га за годину дана;
Кад се пуна напуни година,
Сву господу покупио Турску,
Изведоше њега на диване,
Говоре му хоџе и кадије:
„Ој Шћепане, робе од Јакшића!
„Запов'јед је таква од везира,
"Да т' хоћемо данас потурчити,
„И даће ти ћерцу за љубовцу,
„Што је љепша од бијеле виле;
„Врћи ће те велика везира,
„А везира на Нову Пазару,
„Ходи ће ти благо од мирије;
„Ако ли се потурчити не ћеш,
„Џелат ће ти главу изгубити.”
Ал' говори Јакшићу Шћепане :
Фала вама, хоџе и кадије!
„Хоћу моју главу изгубити
„Ради крста и Богородице
„И закона од Христа мојега,
„А нигда се потурчити не ћу.”
Жао било Ћуприлијћ-везиру,
Па нареди крвава џелата,
Да изгуби зорна каурина;
|