Page images
PDF
EPUB

Но је њему срећа добра била:
Бјеше паша из Нова Пазара,
Пред везиром паде на диване:
„Не, за Бога, Ћуприлијћ-везиру!
„А да ли му вјеру не зададе,
„Да му главу изгубити не ћеш?
„Но га продај мене за динаре,
„Хоћу ти га премјерити благом,
„Све дукатом жутом маџарлијом,
„Да га водим у Нову Пазару,
„И хоћу ти дати вјеру тврду,
„Како дође момак у Пазаре,
„Да се хоће потурчит за наго."
То је њему срећа прискочила,
Одмоли га паша у везира,
Прода му га за дукате жуте,

Поведе га у Нове Пазаре.

Како паша дође у Пазаре
На оџаку и дивану своме,
Али своју слугу зовијаше,
Зовијаше слугу Усеина:
„Усеине, вјерна слуго моја!
„На ти овог роба препродана,
„Хајде тамо на сараје доње,
„Па отвори дванаест одаја,
"У дван'есту остави јунака,
„А затвори врата дван'естора,
„Да не гледа сунца ни мјесеца
„Ни бијела данка ни јунака:
"Не ће ли се њему додијати,
„Не би ли се каур потурчио."

185

190

195

200

205

210

Вјерна слуга слуша господара,
За б'јелу га руку доватио,
Поведе га на сараје доње,
Отворио дванаест одаја,
У дван'есту њега оставио,
Дванаест је врата затворио;
Ту га држа паша из. Пазара,
Ту га држа по године дана,
Док се самом паши ражалило,
Па дозива Хајкуну ђевојку :
„Ћери моја, чисто злато моје!
„Послушај ме, што ћу рећи тебе:
„Хајде тамо на бердиван кулу,

215

220

„Па отвори два сандука жута,

225

[merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small][merged small]
[ocr errors]

Е сам чуо, казивали су ми,

„Да то јесте вода заборавна :
„Ко с умије и ко се напије,
„Своја ће му вјера омрзнути,
„Заборавит своју породицу ;
„Хајде тамо на сараје доње,
„Те отвори врата дван'естора,
„Како која ти отвориш врата,

99

Све за собом затварај, Хајкуно,

„Док, Хајкуно, дођеш до Шћепана,

235

240

„Подај њему боцу трусовине,
„Да с' умије и да се напије,
„Не ћеш ли га како преварити,
„Не би ли се момак потурчио,
„Да те узме за вјерну љубовцу."
То Хајкуна једва дочекала:
Од ка га је оком видијела,
Тешке су је муке попануле:
Преоноћ је на сну га гледала,
Преодан је грозница ватала ;
Једанакак на ноге скочила,
На диван је кулу излазила,
Отворила два сандука жута,

245

250

255

На се тури ођело од дике:

Све кадиву и жежено злато,

Прекрила се чохом пазарлијом,

Што је златном жицом премрежена,

А у руку узима јабуку,

260

И под руку боцу трусовине,

У коју су биља од планине,
Па отиде на сараје доње,
Те одаје честе отвараше ;
Како која врата отворала,
Све за собом тврдо затвараше,
Док Хајкуна дође до Шћепана,
А Божју му помоћ називала,
Скочи момак на ноге лагане,
Божју јој је помоћ приватио :
„Бог ми с тобом, пашина Хајкуно!”

Ал' Хајкуна њему бесједила :

„Ој Шћепане, очи моје црне!

265

270

„Бјело ти је лице потавњело,
„Живот ти се веле испуцао
„У затвору паше баба мога;
На ти боцу ову воде ладне,

[ocr errors]

„Да с' умијеш и да се напијеш."
У руке је јунак доватио,

Ма јунак је и одвише мудар :
Њу уд'рио камену од зада 73)
А прикупи скуте од доламе,
Да га вода не дотакне ладна.
На њега се була расрднула,
Ал' се опет брже повратила,
Па са њиме игру заметаше,
Овако му била бесједила:
„Потурчи се, црне очи моје!
„Узми мене за вјерну љубовцу.*
Ал' јој вели Јакшићу Шћепане:
,0 Хајкуно, за Бога једнога!
„Нигда ти се потурчити не ћу,
„Нитʼ ћу моју вјеру похулити,
„Ни Христови закон изгубити;
„Но сам радиј изгубити главу.
На њега се була расрднула,
Ал' се опет брже повратила
И са њиме игру заметала,
А Шћепану ријеч бјеседила:
О; Шћепане, обљуби ми лице."
А тако јој Шћепан одговара:
„Турска було, јад те задесио !

93) „од зада" значи од зида.

275

180

285

290

295

300

99

99

„Не може ми закон поднијети, „Да каурин Турске буле љуби: Небо би се ведро растворило, А из неба паднуло камење, Убило би и мене и тебе."

99

На њега се була расрднула,

Ал' се опет брже повратила,

Па Шћепану ријеч бесједила : „Ој Шћепане, очи моје црне!

Не бих ти се млада покрстила „Ни за какво благо од свијета „До за твоју на рамену главу: "Ако ћеш ми дати вјеру тврду, „Да ме хоћеш узет за љубовцу, „Ја се хоћу покрстит за наго; „Да пашино благо покупимо, „Да бјежимо Стојну Бијограду." Кад то чуо Јакшићу Стјепане, Од земље је на ноге скочио, Па јој пружи обадвије руке И даде јој Божу вјеру тврду, Да је хоће узет за љубовцу; Па скочише на ноге лагане И дванаест отворише врата, Изидоше пред бијелу кулу, Погледаше ка небу ведроме, Ал' на небу мјесец одскочио; Уљегоше паши у сараје, У одаје, ђе је благо било, Три товара блага покупили; Уљегоше у коњске подруме,

305

310

315

320

325

330

« PreviousContinue »