Те бирају хате четвртаке, Три товара блага товарише, Још два хата за се изабрали. Јакшић Шћепан окрочи ђогина, Ал да видиш пашину Хајкуну! У одаје паши улазила, Пашину је сабљу довaтила, окојој су два гајтана златна, А у њој је алем камен драги, Ваља сабља по Нова Пазара; Па изиђе пред сарајли кулу, Даде сабљу на коња Шћепану: „На ти сабљу, драги господару! Кад се тамо друмом затуpимо, „Ако би се ђегођ натурило, „Да се с пута не макнеш грђему.” А Шћепан је ћорду припасао, Ађевици ријеч бесједио: „Јаши коња, за Бога, Хајкуно!” A Хајкуна њему бесједила : „Стани мало, моје очи црне! „Да до паше у одају пођем, „Да довaтим диван-кабаницу, „Што је пуста од жежена злата „И по злату искићена дивно: „Све стрелице и драго камење, Те се сија, као сунце жарко.” Кад изнесе диван-кабаницу и даде је на коња Шћепану, Тада була коња окрочила, Побјегоше пољем од Пазара,
Једну ноћцу много прелазише,
Три б® конака ћирицијам” била:
Мркнуло је у Нове Пазаре,
A cвaнуло више Бијограда.
Здраво Шhепан у Бијоград дође
и доведе Турску булу младу,
Набавио дван'ест калуђера,
Крстише је и зламеноваше,
и узе је за вјерну љубовцу.
То је било кад се и чинило,
Већ за славу Бога да молимо
И за здравље владике светога,
Амин, Боже, вазда те молимо !
ЯЖенидба Јакшића Ми шра.
(из Сиња).
Дворбу двори богат у богата,
А сирома један у другога:
Јакшић Митар у војводе Јанка;
He двори га, да дворбу издвори,
Нит” га двори, да му најам плати,
Већ да види његову сестрицу,
Да је види, и да је обљуби.
Дворио га девет годин” дана,
Кад десета година настала,
Не море је младе ни видити,
Камо . ће је јунак обљубити;
Разболи се Митар -дите младо,
Разболи се болом брез болисти,
К њем” долази робиња дивојка,
Па је Митру она говорила:
15 „Што је теби, Митре дите младо ? „Која ти је голема невоља, „Тере си се јунак разболио ?” А вели јој Митар дите младо: „Кад ме питаш, робињо дивојко, 20 „Све һу теби казивати право: „Ево има девет годин” дана, „Да ја дворим Јанка господара; „Не дворим га, да дворбу издворим, Нит” га дворим, да ми најам плати; 25 „Већ, да видим његову сестрицу, „Да је видим, и да је обљубим; Већ те молим, робињо дивојко! „Састави ме с госпојицом твојом, А ја ћу те липо даровати:
30 „Даһу теби четвере аљине: „Двојї од свиле, двоје од кадифе." Кад је било вечер по вечери, Она Митру вечеру носила и узела кључе од чардака,
35 Па га води госпоји дивојки, Деветера врата отворала, Док је Митра дивојки увела; Кад дивојка Митра сагледала, Овако је њему говорила:
40 „О радости, велика драгости! „Душо моја, млад Јакшић у Митре! „Буби мене , колико ти драго,
„Пак ме води двору бијеломе ”
«Буби Митар гиздаву дивојку,
Љубио је до зоре бијеле.
Кад је била зора забилила,
Скочила се лијепа дивојка,
Скочила се на ноге лагане,
Паке иде у кулу бијелу,
Купи благо Јанка брата свога,
Пака иђе доли у подруме,
Те изведе два коње голема,
Себи једног, а Митру другога,
Па готове коња посидоше,
Пака биже горицом зеленом.
Кад у јутру јутро осванула,
иђе Јанко у кулу бијелу,
Да обађе млад-Јакшића Митра,
Али Митра у кули не нађе;
Иђе к секи у чардаке горње;
Ал' му сестре у чардаку није;
Када оде коњим” у подруме,
Добри коња у подруму није;
Онда се је Јанко оситио,
Па је добра коња посиднуо,
Те за њима иђе у потрагу,
и стиже и на трећем конаку,
Па је Јанко Митру бесидио:
обора ти, млад Јакшићу Митре!
„Ако си ми сестру ти одвео,
„За што си ми благо ти однио?
Благ” однио и коње одвео ?”
А вели му Митар дите младо:
„Да мој шура, војевода Јанко!
„Сестру не би за бољег удао,
„Брез блага је не би ни удар;
„А имале девет годиндана,
„Да те дворим, војевода Јанко,
„Ја сам добра коња издворио.
Онда му је Јанко говорио:
„Ајде с Богом, Митре дите младо!
„Пази мени драге сестре моје!
„На путу ти добра срећа била,
„А под ногам сви душмани твоји,
„Како коњу и плоче и чавли!“
Јакш и f има двори и охарани.
Вино пију два брата Јакшића,
Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане,
УУжицу граду бијеломе,
Али њима ситна књига дође
Од онога града Бијограда:
„У зло сјели, два Јакшића млада!
„У зло сјели и вино попили!
Када ваши двори изгореше,
„Стара мајка коњма прегaжена,
„Одведени коњи из арова.
„Однешено благо из ризница,
„Одведена сестрица Јелица.”
Кад то чуше два Јакшића млада,
А скочише на ноге лагане,
|