Page images
PDF
EPUB

Ту је Митар ријеч говорио:
„Узми, брате, честити ти били!
,,Свакојако трговац нијесам.”
Кад стадоше дијелит' оружје:
Шћепан узе ново и свијетло,
Митру даје старо испрскало;
Ту је Митар ријеч говорио:
„Узми, брате, честито ти било!
,,Свакојако делија нијесам."
Од свашта му даје дијо криви.
Пас ондолен Митар подигнуо,
И најави овце очупане,
Поведе их звијезди планини,
Ту је Митар чардак направио,
И ту стаја за девет годинах,
На хиљаду овце укрдио.

А Шћепан је, Бог зна, опразнио,
Празан сједи, ништа не имаде,
Њему вјерна љуба говорила:
„О Шћепане, драги господару!
„Јесли чуо, како љуђи кажу:
"Ка' је Митар овце укрдио?
„Хајде узми коња и оружје,
„И отиди Митру на чардаку,
Позови га у лов у планину,
„Нек запане Митар на путове,

,,

99

„Ти му хајкни звјерад из планине, „Нажени му срне и јелене,

„Не ће ли га јелен разбучити,

[blocks in formation]

„Да ти буде пред љуђма исправа, „Па његове ти дојави овце,

70

„Не бисмо л' се од рђе отели.”
То је Шћепан љубу послушао,
И отиде зеленом планином;
Кад се Митру примакнуо близу,
Али Митар у свијару свири,
У свијару брата поменује.
Кад то зачу Јакшићу Шћепане,
Он се јави Митру брату своме.
Скочи Митар, познаде Шћепана,
Руке шире, у лица се љубе,
И за братско питају се здравље,
Па су оњен нојцу боравили.
А кад свану и ограну сунце,
Отидоше у лов у планину,
Шћепан хајка, а Митар западе,
Нагна њему плавога јелена;
Но је Митру добра срећа била,
Од њега је јелен узбјегнуо,
На Шћепана брзо долазио,
Шћепан му се на пут учинио,
Но га јелен рогом доватио,
Грдну му је рану начинио,
Виде му се црне утробице,

75

80

85

90

Паде Шћепан насред друма пута;
К њему брзо Митар доскочио,

95

И
пуштио крвцу од образах,
Па га бачи на плећи широке,
Донесе га својему чардаку,
Па с овацах саломи чактаре,
Брата бачи дору у рамена ;
Њега ћера, а најави овце,

100

А све рони сузе од образах,
Докле дође на своје дворове.
А излезе Шћепанова љуба,

Да сусрете господара свога;
Кад ђевера Митра угледала,
Од њега је главу занијела;
Унесе га Митар у дворове,
Па набави од мора ећима,
Свога брата од ранах извида.
Кад се Шћепан на ноге дигнуо,
Митру брату ријеч говорио:
„Ходи, Митре, да се осветимо !"
Па увати вјереницу љубу,
Извади јој обје очи црне,

Па јој даде тојагу у руке,
Нека проси, да се љебом рани.

100.

Јакшићи кушају љубе 76).

Пију вино два Јакшића млада:
Јакшић Митар и Јакшић Богдане;
А кад су се понапили вина,
Јакшић Богдан Митру бесједио:
„Јакшић Митре, мој мио брајане!

[blocks in formation]

76) Ова је пјесма штампана у Саширу Релковића, али сам је ја слушао и у народу нашему, особито од једнога момчета из Ужичке нахије, од кога сам је овако преписао.

„Док ми, брате, скупа пребивасмо И мајка нам двори управљаше,

99

"Тад се наши двори бијељеше,

„И гости нас често походише,
„Походише Сримјемски кнезови,
„И сам главом Српски цар Стјепане;
„А како се, брате, растадосмо,

,,

99

И љубе нам двори управљају,

,Тако наши двори, потавњеше,

10

15

„И гости нас, брате, оставише, „Не походе Сријемски кнезови, „Нит' сам главом Српски цар Стјепане; Та с кога је ? да од Бога нађе !" Јакшић Митар брату бесједио:

[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]
[ocr errors]

Јакшић Богдан, мој мио брајане!

То је, брате, с твоје вјерне љубе,

С Вукосаве, да од Бога нађе!"

То Богдану врло мучно било,
Пак је Митру тихо бесједио:
„Јакшић Митре, мој мио брајане!
„Ходи, брате, да кушамо љубе,
„Да видимо, ил' је с моје љубе,

99

Ил' је моје, ил' је, брате, с твоје."
Што рекоше, то и учинише:

Отидоше Богданову двору;
Богдан оде к љуби у тимаре,
Митар оста двору на пенџеру,
Да он слуша, што ће бесједити.
Јакшић Богдан љуби бесједио:
„Вукосава, моја вјерна љубо!
"Ја бих теби нешто бесједио,

20

25

30

35

99

„Али не знам, јели твоја воља!”
Љуба њему тихо одговара:
„Господару, Јакшићу Богдане!
„Говор, душо, штогод ти је драго,
„Још ти нисам воље покварила,
„А ни сад ти покварити не ћу."
Јакшић Богдан љуби бесједио:
, Вукосава, моја вјерна љубо!
„Краљ Будимски свога жени сина,
„Брата Митра зове у сватове,
„Митар иште коња и оружје,

99

[blocks in formation]

40

45

И он иште седло оковано;

"Хоћу л' дати, моја душо драга?"

50

Љуба њему тихо одговара:

„Подај, душо, Јакшићу Ботдане!

„Подај брату коња и оружје,

„И подај му Турско одијело,
„Још к отому седло оковано;

„Ја ћу дати твоју абајлију,

„Што сам теби код бабајка везла,
„Пак ти нисам за њу казивала,
„Јер је нисам била испунила,
„А сад сам је испунила златом;
„И даћу му ђердан испод врата,
- Један ђердан од жутих дуката,
„А други је од б'јелог бисера,
„Плести ћу 77) му коњу усред гриве,
„Нека диче краљеве сватове.”

77) Мјесто илесши ћу у говору би се казало плешку.

55

60

65

« PreviousContinue »