"Тад му можеш крила сагледати.
Пак он леже санак боравити.
Момчил спава, љуба му не спава,
Веће слуша млада у душеку,
Кад ће први пјевци запјевати;
А кад први пјевци запјеваше,
Скочи млада из мека душека,
Запалила Фењер и свијећу,
Па узима лоја и катрана,
Оде право у нове ахаре;
Ал истина, што Момчило каже,
Попуштио крила до копита ;
Таде она крила намазала,
Намаза их лојем и катраном,
Па свијећом крила запалила,
Те сапали крила Јабучилу,
Што не могла ватром сагорети,
То под колан притегнула тврдо;
Онда млада оде у ризницу,
Доватила сабљу Момчилову,
Те је сланом затопила крвљу,
Пак се врну у меке душеке.
Кад у јутру зора заб'јелила,
Поранио војвода Момчило,
На говори љуби Видосави:
„Видосава, моја вјерна љубо!
„Ја сам ноћас чудан сан уснио,
Бе се пови један прамен магле
„Од проклете земље Васојеве,
„Пак се сави око Дурмитора,
„Ја ударих кроз тај прамен магле
Са мојијех девет миле браће
„И с дванаест прво-братучеда
„И четръест од града левера,
"У магли се, љубо, растадосмо,
„Растадосмо, пак се не састасмо;
„Нека Бог зна, добра бити неће.“
Вели њему љуба Видосава:
„Не бој ми се, мили господару!
„Добар јунак добар сан уснио;
Сан је лажа, а Бог је истина.
Опреми се војвода Момчило,
Па он сиђе низ бијелу кулу,
Дочека га девет миле браће
И дванаест прво-братучеда
И четръест од града левера,
А љуба му изведе чилаша,
Добријех се коња доватише,
Отидоше у лов на Језера.
Кад су били надомак Језера,
Оптече их она силна војска.
Кад Момчило опазио војску,
Он потеже сабљу од бедрице,
Ал' се пуста не да извадити,
Као да је за коре прирасла.
Онда рече војвода Момчило:
„Чујете ли, моја браћо драга!
„Издаде ме куја Видосава,
„Но дајте ми сабљу понајбољу.“
Хитро су га браћа послушала,
Дадоше му сабљу понајбољу,
Па је Момчил браћи бесједио:
„Чујете ли, моја браћо драга!
„Ви удрите војсци по крајима
"Ја ћударит војсци по сриједи. “
Мили Боже чуда великога!
Да је коме погледати било,
Како сјече војвода Момчило,
Како крчи друма низ планину;
Више тлачи коњиц Јабучило,
Нег што Момчил бритком сабљом сјече;
Алга лоша срећа сусретнула:
Кад изиђе према Пирлитору,
Сусрете га девет враних коња,
А на њима брата ни једнога!
То кад виђе војвода Момчило,
У јунаку срце препукнуло
Од жалости за браћом рођеном,
Бијеле му малаксаше руке,
Те не може више да сијече,
Већ удара коња Јабучила,
Ꭹ дара га чизмом и мамузом,
Да полети граду Пирлитору,
Ал му коњиц полећет не може;
Куне њега војвода Момчило :
„Јабучило, изјели те вуци!
„Из шале смо одавде лећели,
Без невоље, тек од обијести, „А данас ми полећети не ћеш! Ал' му коњиц њиском одговара: „Господару, војвода Момчило! Нит' мекуни, нити ме нагони,
Линас теби полећет’не могу; „Бог убио твоју Видосаву!
Она ми је сапалила крила ;
Што не могла ватром сагорети,
„То под колан притегнула тврдо;
„Веће бјежи, куда теби драго. “
Кад то зачу војвода Момчило,
Проли сузе низ јуначко лице,
Па одскочи од коња чилаша,
Трипут скочи, до града доскочи,
Али граду врата затворена,
Затворена и замандаљена!
Кад се Момчил виђе на невољи,
Он дозивље сестру Јевросиму:
„Јевросима, моја мила сејо!
„Пушти мени једну крпу платна,
Не бих ли ти у град утекао.
Сеја брату кроз плач одговара:
„А мој брате, војвода Момчило!
„Како ћу ти пуштит' крпу платна,
„Кад је мени снаха Видосава,
„Моја снаха, твоја невјерница,
Савезала косе за диреке?"
Ал' је сестра срца жалостива,
Жао јој је брата рођенога,
Она цикну, како љута гуја,
Ману главом и осталом снагом,
Из главе је косе ишчупала,
Оставила косе на диреку,
Па довати једну крпу платна,
Претури је граду низ бедене.
Момчил вати ону крпу платна,
Па се пење граду уз бедене,
Готов бјеше у град ускочити:
Ал долеће љуба невјерница,
Оштру сабљу носи у рукама,
Пресјече му платно више руку,
Момчил паде граду низ бедене,
Краљеве га дочекаше слуге
На мачеве и на копља бојна
На наџаке и на буздоване;
А допаде краљу Вукашине,
Удари га оним бојним копљем,
Ꭹ Дари га посред срца жива,
Ал' говори војвода Момчило :
„Аманет ти, Вукашине краљу:
„Ти не узми моју Видосаву,
„Видосаву, моју невјерницу,
„Јер ћ и твоју изгубити главу,
„Данас мене у тебе издала,
„А сјутра ће тебе у другога;
„Већ ти узми моју милу сеју,
„Сеју моју милу, Јевросиму,
"Она ће ти свагда вјерна бити,
„Родиће ти, к'о и ја, јунака. “
То говори војвода Момчило,
То говори, а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти.
Кад погибе Момчило војвода,
А граду се отворише врата,
Пак изиђе куја Видосава,
Те дочека краља Вукашина,
|