„Кад, Милошу, достигнеш сватове, 99 991 99 6666 66 Питаће те, тко си, и откуд си: „Ти се кажи земље Каравлашке : ,,,, Служио сам бега Радул-бега, ,,Не шће мене службу да исплати, ,,Пак ја пођох у свијет бијели, „Да ђегођи боље службе тражим; ,Пак сам чуо за свате цареве, ,,,,И прист'о сам незван за сватови ,,,,Рад комада љеба бијелога ,,И рад чаше црвенога вина. Чувај добро дизген од кулаша, „Јер се кулаш јесте научио „Путовати с коњма царевијем. “ Тада Милош окрену кулаша, Пак за царем оде у "сватове, На Загорју сустиже сватове. Питају га кићени сватови: „Откуд идеш, млађано Бугарче ?" Милош им се из далека каже, Ко што су га браћа научила. Лијепо га свати дочекаше: „Добро дош'о, млађано Бугарче! „Нек је један више у дружини. Кад су били путем путујући: Злу науку Милош научио Код оваца у Шари планини, Поспавати свагда око подне; Он задрема на коњу кулашу; Како дизген ослаби кулашу, Диже главу, оде кроз сватове, 66 200 205 210 215 220 225 230 Обаљује коње и јунаке, Ал' не даде Српски цар Стјепане: Не удрите млађано Бугарче, „Бугарче се спават научило „По планини овце чувајући; „Не удрите, већ га пробудите.“ Буде њега лале и војводе: „Устан море, млађано Бугарче! „Бог ти стару не убио мајку, „Која те је такога родила „И у свате цару опремила!" Кад се прену Милош Воиновић, Те сагледа цару очи чарне, Кулаш иде с коњма царевијем, Он покупи дизгене кулашу, Па ишћера њега из сватова, Удара га оштром бакрачлијом, По три копља у пријеко скаче, По четири небу у висине, 235 240 245 250 У напредак ни броја се не зна; 255 260 „Један бјеше у зета царева, „И сада је, у Воиновића.“ Гледале га још три шићарџије; Једно јесте Баковица Вуче, А друго је Нестопољче Јанко, А треће је момче Пријепољче; Гледали га, пак су говорили: "Добра коња младог Бугарина! „Баш га овђе у сватов’ма нема; „Та нема га ни у цара нашег; „Хајде мало да изостанемо, „Не би ли га како измамили. 66 Кад су били до Клисуре близу, La говоре Милош-чобанину: Чујеш море, млађано Бугарче! „Хоћеш дати коња на размјену? "Даћемо ти коња још бољега, „И још прида стотину дуката, „И сувише рало и волове, „Пак ти ори, те се љебом рани. Вели њима Милош Воиновић: „Прођте ме се, до три шићарџије! Болљег коња од овог не тражим, овога умирит не могу; 99 99 Ни „што ће мене стотина дуката? „На 66 кантар их мјерити не знадем, „A Пројем их бројити не умјем; Што ће мене рало и волови? „Мене није ни отац орао, Пак је мене љебом одранио." 265 270 275 280 285 290 Тад говоре до три шићарџије: 66 66 Сила отме земљу и градове, "Камо л' мене коња отет не ће! „Волим дати коња на размјену, "Јер не могу пјешке путовати. Па устави својега кулаша, Пружи руку испод међедине, Они мисле, бакрачлију скида, 295 300 Ал он скида златна шестоперца, 305 Те удара Баковицу Вука, Колико га лако ударио, Три пута се Вуче преметнуо; 99 Толики ти родили гроздови „У питомој твојој Ђаковици! Побјеже му Нестопољче Јанко, Стиже њега Милош на кулашу, Удари га међу плећи живе, Четири се пута преметнуо: „Држ се добро Нестопољче Јанко! 310 315 320 „Па кад дођеш Пријепољу твоме, 99 325 66 66 Повали се међу ђевојкама, „Бе с отео коња од Бугара. " Па окрену коња за сватови. Как дођоше бијелу Леђану, Разапеше по пољу шаторе. Зоб изиђе коњма царевијем, Нема ништа коњу Милошеву. Кад то виђе Милош Воиновић, Узе торбу на лијеву руку Од зобнице једне те до друге, Док је своју пуну напунио. Па он оде тражит механџију: „Механџија! дај да пијем вина. Механџија њему одговара; „Ид одатле, црни Бугарине! „Да с донијо Бугарску копању, "Ако бих ти и усуо вина; "За те нису чаше позлаћене. “ Погледа га Милош попријеко, Удари га руком уз образе, Колико га лако ударио, Три му зуба у грло сасуо; Моли му се млади механџија: „Не удри ме више, Бугарине! He "Биће тебе вина изобила, 66 „Ако цару не ће ни достати. 330 335 340 345 350 |