Ал повика са града Латинче:
„Ој чујеш ли, Српски цар-Стјепане!
„Ето доље под градом Леђаном
„Изиш'о је краљев заточниче,
"Зове тебе на мејдан јуначки,
„Ваља ићи мејдан дијелити,
„Или не ћеш одавде изићи,
„Ни извести свата ни једнога,
„А камо ли Роксанду ђевојку !“
Кад то зачу Српски цар Стјепане,
Он телала пусти у сватове,
Телал виче и тамо и амо:
„Није л' мајка родила јунака
И у свате цару опремила,
„Да за цара на мејдан изиђе ? Честита би њега учинио.
Ал се нитко наћи не могаше;
Цар с удари руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
„Сад да су ми два сестрића моја,
„Два сестрића, два Воиновића,
„Сад би они на мејдан изишли
Містом царе у бесједи бјеше,
Милош иде, а кулаша води
До пред шатор Српског цар-Стјепана :
„Јел слободно, царе господине,
„Да ја идем на мејдан у поље?"
Вели њему Српски цар Стјепане:
Јест слободно, млађано Бугарче!
„Јест слободно, ал' није прилике; „Ако згубиш млада заточника,
Честита ћу тебе учинити.“
Узја Милош помамна кулаша,
Па окрену од б'јела шатора
Заметнувши копље наопако.
Говори му Српски цар Стјепане:
Не нос, синко, копље наопако, „Већ окрени копље у напредак ; „Јер ће ти се смијати Латини. “ Вели њему Милош Воиновић:
„Чувај, царе, ти господства твога; Ако мене до невоље буде,
"Ја ћу ласно копље окренути ;
"Ако ли ми не буде невоље,
„Донети га могу и овако.“
Па отиде низ поље Леђанско;
Гледале га Латинке ђевојке;
Гледале га, пак су говориле:
„Боже мили! чуда великога!
„Каква је то царева замјена!
Та на њему ни хаљина нема. , Весели се, краљев заточниче!
Немаш на што сабље извадити,
Нит' је имаш о што крвавити.
У то доба дође до шатора,
Бе заточник сједи под шатором,
За копље је свезао дората.
Вели њему Милош Воиновић:
„Устан море, бијело Латинче!
„Да јуначки мејдан дијелимо.“
Ал
говори бијело Латинче:
„Ид одатле, црни Бугарине!
Немам о што сабље поганити,
Кад на тебе ни хаљина нема. Ражљути се Милош Воиновић: „Устан море, бијело Латинче! „На тебе су побоље хаљине,
С тебе ћу их на себе обући.“
Тад Латинче на ноге поскочи,
Пак посједе помамна дората,
Одмах оде пољем разиграват,
Милош њему стаде на биљези.
Баци копље бијело Латинче
На Милоша у прси јуначке;
Милош држи златна шестоперца,
На њега је копље дочекао,
Пребио га на три половине.
Вели њему бијело Латинче :
„Чекај мало, црни Бугарине!
"Лоше су ми копље подметнули,
„Док отидем, да копље пром’јеним.
Пак побјеже преко поља равна.
Ал повика Милош Воиновић :
„Стани мало, бијело Латинче!
„Мило би ти било побјегнути. “
Пак поћера по пољу Латинче,
Доћера га до Леђанских врата,
Ал' Леђанска врата затворена ;
Пусти копље Милош Воиновић,
Те прикова бијело Латинче,
Прикова га за Леђанска врата,
Пак му русу одсијече главу,
Кулашу је баци у зобницу;
Па увати његова дората.
Одведе га цару честитоме:
„Ето,
царе, заточника главе.‘
Цар му даде благо небројено:
„Иди, синко, те се напиј вина;
"Честита ћу тебе учинити.“
што Милош сједе пити вино,
повика са града Латинче:
„Ето, царе, под Леђаном градом
„На ливади три коња витеза,
„Под седлима и под ратовима,
на њима три пламена мача. „Врхови им небу окренути ; „Да прескочиш три коња витеза: „Ако ли их прескочити не ћеш, „Не ћеш изић, ни извест ђевојке." Опет викну телал по сватов’ма: „Није л' мајка родила јунака „И у свате цару опремила, „Да и рескочи три коња витеза
„И на њима три пламена мача ?“
јунак наћи не могаше;
Ал ето ти млада Бугарина
шатора Српског цар-Стјепана:
„Јел слободно, царе господине!
„Да и рескочим три коња витеза ?“
слободно, моје драго дјете!
скини Бугар-кабаницу,
убио онога терзију,
ти је толику срезао!"
Говори му Милош Воиновић:
„Сједи, царе, пак пиј рујно вино,
„Не брини се мојом кабаницом;
„Ако буде срце у јунаку,
„Кабаница не ће ништа смести:
„Којој овци своје руно смета,
"Онђе није ни овце ни руна.“
Па он оде у поље Леђанско ;
Када дође до добријех коња,
Он проводи својега кулаша,
Па кулашу своме проговара:
„Чекај мене у седло, кулашу.
А он прође с оне друге стране,
Заигра се преко поља равна,
И прескочи три коња витеза
И на њима три пламена мача,
Устави се на својем кулашу;
Па он узе три коња витеза,
Одведе их Српском цар-Стјепану.
Мало време за тим постајало,
Ал повика са града Латинче:
„Хајде сада, царе Србљанине!
„Под највишу кулу у Леђану,
„На кули је копље ударено,
Ha
„На копљу је од злата јабука;
„Ти стријељај кроз прстен јабуку.“
Милош више не шће ни чекати,
Већ он пита цара честитога :
„Јел слободно, царе господине!
„Да стријељам кроз прстен јабуку?"
„Јест слободно, мој рођени синко!“
Оде Милош под бијелу кулу,
|