Двије су се куме подигнуле,
Двије куме, у једнога кума,
У онога Грчића Манојла;
Једно јесте танана Гркиња,
А друго је бијела Влахиња.
У Влахиње чедо мушко било,
У Гркиње није, но ђевојка,
И дођоше куму на дворове,
Те крстише двоје ђеце лудо.
А кад сјутра зора долазила,
Но да рече танана Гркиња:
„Мио куме, Грчићу Манојле!
„Промијени ову ђецу луду:
„Дај ти мене чедо Влахињино,
„А Влахињи да дамо ђевојку,
„И дајем ти Божу вјеру тврду,
„Дваш ћу ти га измјерит са златом.“
Превари се, Бог да га убије!
Па размјени двоје ђеце лудо.
Ондолен се куме подигнуле,
Кад Влахиња планинама била,
Нешто јој се чедо усциктало;
Мајка му се бјеше препанула,
Па почину насред друма пута,
Те развила оно чедо лудо;
Али није мушко, но ђевојка!
Шњом удари о камену станцу,
Ста ју цика, како змије љуте,
Па отиде натраг кукајући.
Када куму на дворове дође,
Куму своме ријеч говорила:
А за Бога, мој куме Манојле! „Што продаде кума за цекине? „Платио га светоме Јовану!" А он јој се криво кунијаше: „А нијесам, моја мила кумо, (А дијете држи на кољену) „Та не ијо од овога месо!" Таде млада на дворове пође И бешику празну понијела. А Манојло коња узјахао, И Гркињи на дворове пође, Те му млада чедо наплатила. Па ондолен отиде Манојло; Кад је био друму у планину, На пут срете једно јагње црно, Па упали жестоку стријелу, Те погоди оно јагње црно, Па г' испече друму у планину, Испече га, па обједовао, Једно плеће у зобницу бача, Па отиде на своје дворове. Ал' га срете вјереница љуба, Она бјеше сузна и крвава, Но ју пита Грчићу Манојло: „Што је тебе, моја вјерна љубо?" Све му, што је, по истини каза: „Искочи ми из руку дијете,
„Проврже се црнијем јагњетом,
„И утече мене уз планину.
Манојло се таде сјетоваше:
„Ја сам, љубо, јагње дочекао,
Убио га, па га испекао,
„И од њега, љубо, обједова,
И плеће сам меса оставио;
„Врзи руку у зобницу вранцу!“
Она бачи у зобницу руку,
Оно плеће меса дофатила,
Ал' је оно од ђетета рука!
Тадер му је љуба говорила:
„А Манојле, траг ти погинуо!
Ти не био продавати кума
Богу фала, јер ј' овако било!
Заручница Лаза Радановића.
Кад се жени Радановић, Лазо,
Он испроси лепоту девојку,
И сакупи иљаду сватова,
Оде право двору девојачком;
Далеко и мајка угледала,
Угледала, па је беседила:
„Сад ћу стати на двор на капију,
„Да ја гледам кићене сватове.“
Кад су свати близу двора били,
Беседила девојачка мајка:
„Иду, ћерко, кићени сватови,
„У чије ће дворе улазити?
„Чија ће и мајка дочекати?
Чијал’браћа коње приватити 1?
„Чиј ли баба вином послужити?
„Чијал сеја даром даривати?"
Кад девојка речи разабрала,
Беседила својој старој мајки:
„Ој старице, мила мајко моја!
„То је, мајко, Радановић-Лазо,
„И то су му кићени сватови,
„И право ће нашем белом двору;
„Веће слажи моје беле даре:
„Ти ћеш, мајко, свате дочекати,
„Моја браћа коње приватити,
„Моја сеја даром даривати,
„Мили бабо вином напојити. “
Док су свати у двор улазили,
Завади се мајка и девојка,
Не о граде, ни о винограде,
Већ о једну танану кошуљу:
Мајка оће да остави сину,
А девојка своме ђувегији;
Тад се мајка на њу наљутила,
Па је стала двору на капију,
На студен се камен наслонила,
На камену грозне сузе лије,
Њу ми пита Радановић-Лазо:
„Ој Бога ти, мила мајко моја!
„Која ти је голема невоља,
Те ти ниси свате дочекала,
„Већ си стала двору на капију, „На студен се камен наслонила,
„И на њега грозне сузе рониш ?“
Мајка Лази тијо одговара:
"АО Лазо, зете несуђени!
„Како ћу ти ја весела бити,
„Како л' свате јадна дочекати,
„Кад је твоја умрла девојка,
„Јуче смо је младу саранили ?“
Онда Лазо мајки говорио:
„Казуј гробље, гди је укопана,
„Да ја видим и мртву девојку. “
Кад је мајка речи разабрала,
Беседила Радановић-Лази:
„Ја ти гробља не смем казивати,
„Јер је код нас чудан адет посто:
„Кад умире под прстен девојка,
„Не копа се у то ново гробље,
Већ се баца у то сиње море. Кад то чуо Радановић-Лазо, Беседио кићеним сватовма: „Ој сватови, моја браћо драга! „Чекајте ме у беломе двору, „Док отидем на нове пазаре, „Да ја купим свиле свакојаке, „Да ја плетем мрежу шаровиту, „Да ја тражим по мору девојку, „Илћу мени живо срце пући." Кад је Лазо ово беседио, Слушала га танана робиња, Па је њему тијо беседила: „Господару, Радановић-Лазо! „Није твоја умрла девојка,
|