Зачу јунак Краљевићу Марко. То је Марку врло мило било, Њу ми фале, а њега не куде, Мисли Марко, била би му љуба, А Лека је красан пријатељу, Имао би с киме пити вино И господску ријеч проговорит’. Зове Марко сестру и призивље : „Ну похитај, сестро, на чардаке, „Те отвори сандук на чардаку, „Извади ми господско ођело, „Што сам, сестро, био припремио, „Кад с оженим, ја да се обучем; „Мислим, сестро, данас полазити „У Призрена под Шару планину, „Да испросим у Леке ђевојку; „Кад испросим, сестро, и доведем, „И тебе ћу онда удомити. Брже сестра трчи на чардаке, Отвори му сандук на чардаку, Разложи му господске хаљине. Кад с обуче Краљевићу Марко, Уд'ри чоху и удри кадифу, И на главу калпак и челенку, И на ноге ковче и чакшире, Сваки чифти од дуката жута, И опаса сабљу димискију, Златне ките бију по земљици, У злато је сабља обливена, У острицу остра и угодна; А слуге му коња изведоше,
Оседлали седлом од позлате,
Покрили га чохом до копита.
Поврх свега пули рисовина,
Зауздали ђемом од челика.
На походу Марко иштетио :
Викну слуге, трчи подрумџија,
Међу собом вино донијеше,
До два чабра црвенога вина:
Један даше коњу од мегдана,
Крвав коњиц до ушију дође,
Други попи на походу Марко,
Крвав Марко до очију дође;
А кад ала алу појахала,
Фатио се поља Прилипскога.
Прође поље и прође планине,
Стиже Марко близу до Косова,
Не шће Марко равној Дмитровици,
Но окрену првој раскрсници,
Оде право к побратиму своме,
Побратиму војводи Милошу.
А кад био пољем испод града,
Виђе њега војвода Милошу,
Виђе њега са бијеле куле,
Те призивље своје млоге слуге:
„Слуге моје! отвор’те капију,
„Изидите пољу широкоме,
„Уфатите друма широкога,
„Капе, ђецо, тур'те под пазухе,
„Поклон те се до земљице црне,
„Ето к мене побратима Марка;
„Немојте му скуту обискиват',
„Немојте му сабљу приватати,
„Ни ви к Марку близу прилазити :
Може бити, да је љутит Марко,
„Може бити, да је пијан Марко,
Па вас може с коњем прегазити „И грднијех, ђецо, оставити; „Док уиђе Марко у капију „И са мном се у лице пољуби, „Ондај Марку коња прифатите, „А ја ћу га водит на чардаке." Брже слуге отвориш капију, И у пољу сусретоше Марка, Али Марко слуге не гледаше, Но мимо њих коња прогоњаше, У капију коња пригоњаше, У капији коња одјануо,
А ишета војвода Милошу,
Срете Марка побратима свога,
Руке шире, те с у лица љубе.
Позивље га Милош на чардаке,
Запе Марко, не ће на чардаке:
Не ћу тебе, побро, на чардаке,
Немам каде, побро, гостовати ;
"Но ал чујеш, али и не чујеш
„У Призрену у бијелу граду
„Поглавицу Леку капетана,
„И у Леке чудно чудо кажу,
„Чудно чудо, Росанду ђевојку,
„Што је земље на четири стране,
„Бутун земље Турске и каурске,
„Да јој друге у сву земљу нема
„Ни бијеле буле ни влахиње,
Нити има танане Латинке;
Кој видио вилу на планини,
Ни вила јој, брате, друга није ;
„А њу фале, а ни нас не куде,
„А данас смо оба побратими,
„Десили се оба нежењени;
„Гори нам се, брате, посмијаше,
„И гори се од нас иженише,
Иженише и пород имаше, „Ми остасмо, брате, за укора ; „Ми имамо трећег побратима, „Крилатога Рељу у Пазару
„Више Рашке, више воде ладне,
„Ми смо браћа вјерна од постања;
"Понес златан прстен на ђевојку,
„Позваћемо Рељу Крилатога,
„Кад одемо здраво у Призрена,
„Нек нас види Лека и ђевојка,
„Нека пође, за кога јој драго:
„Један да је хитар ђувеглија,
„А двојица да су два ђевера,
„С Леком да смо главни пријатељи.“ Зачу Милош, и мило му било
Оставио у авлији Марка,
Милош оде на танке чардаке,
Те облачи дивно одијело:
Самур-калпак и чекрк-челенку,
А на себе три ката хаљина,
И пригрну коласту аздију,
Које данас ни у краља нема,
Отишло је тридест ћеса блага
Док изнутра уд'рио поставу,
А с лица јој ни хесапа нема,
Ту је млого благо сатрошено;
А слуге му ждрала изведоше.
Док с обуче војвода Милошу,
Ал' се Марко вина напојио,
Попио је раван чабар вина,
Другим чабром коња напојио.
Ја да ти је оком погледати,
Погледати војводу Милоша!
Весео ти Марко Ђувеглија
Код овога војводе Милоша **)!
У висину да већега нема,
У плећима поширега нема,
Како ли је лице у јунака!
Каке ли су очи обадвије!
Какви ли су они мрки брци!
Танки брци пали на рамена ;
Благо оној, која ће га узет!
Добријех се коња дофатише,
Отидоше равној Дмитровици,
Спуштише се ка Јењи Пазару
Покрај Рашке под Рељине дворе.
„Весео ти Марко Ђувеглија
,,Код овога Војводе Милоша !44
значи: Нишша је Марко према Милошу. Ова ријеч
весео може се и у говору чути у овоме смислу.
|