А она му тадер бесједила :
Ходи к мене, дивски старјешина! „Ходи к мене, да ми лице љубиш. А он јој је тадер говорио: Ја не смијем од Јована твога, „Који згуби седамдесет дивах, „Но кад дође Јован у пећину, „А ти твоје дијете упитај, „Боји ли се до Бога и кога, „Па најприје игру заметните, „Проклетога у руке прстена, „Око њега те се куне криво, „Дијете је лудо и невјешто, „Ти ћеш њега ласно надиграти, „Пак му свежи руке наопако, „А ја ћу га онда погубити, „Шак ћем’онда ми ашиковати. “ А кад Јован у пећину дође, Вечераше господску вечеру, Па му тадер мајка говорила: „ Јоване, мој једини сине! Ти изгуби седамдесет дивах,
ти идеш, синко, планинама,
Бојиш ли се до Бога и кога?“ Но јој Јован ријеч говорио: „Ja се бојим Бога великога, Не бојим се никаква јунака, ,,Доклен ми је гојени Лабуде.“ Тад Јовану бесједила мајка: • Јоване, мој једини сине! Ми смо јадни, синко, обојица,
"Ход, да малу игру заметнемо."
Јован своју послушао мајку,
Па је шњоме игру заметнуо,
Понајпријед у руке прстена;
Он могаше надиграти мајку,
Он могаше, него не хоћаше,
Но је њега мајка надиграла :
„Ја сам тебе, дијете, добила. “
Па му обје савезала руке
Од лакатах те до врх нокатах;
Луди Јован растегну рукама,
На седморо коноп раскинуо.
Када сјутра дан и зора дође,
Јован пође у лов у планину.
Кад на друму царевоме дође,
Из свијета срете ћириџије
И пред њима ћириџију Рада,
Бе ћерају шездесет товарах
Све на голо вина и шенице;
Јован им се на пут учинио,
И пред њима капицу скинуо:
Молим ви се, браћо из свијета,
„Продајте ми шездесет товарах
Све на голо вина и шенице,
„Да ја раним одагнату мајку,
„Да ви платим жутијем дукатом.
Ћириџије робу му продале;
Но га пита ћириџија Раде:
„А тако ти, дијете Јоване!
, Бе је твоја остарала мајка?"
Јован мајку у пећину каже;
Пасондолен шњима подигнуо,
Кад далеко од пећине били,
Па пећину бјежу угледали,
И Јована угледала мајка,
Па је диву ријеч говорила:
„Ну ход, диве, да ми промислимо,
„Ево иде дијете Јоване,
„Како бисмо њега изгубили,
„Па ми тадер да ашикујемо.“
А див јој је ријеч говорио:
„Учини се без невоље бона;
„А кад дође дијете Јоване,
"Он се хоће мајци препанути,
„Па ће мајку за понуде питат:
„„Би ли, мајко, каквијех понудах ?"" ,Ти ћеш њему овако казати:
,,Ја бих, синко, са букве јабуку
„„Из велике воде Калаџијнске;44
„У воду је несита аждаха,
„Што прождире коње и јунаке,
„И код ње су два љути арслана,
„Што изију живога јунака;
„Не би ли га прождрла аждаха,
„Ил изјели два љути арслана.
Па кад Јован у пећину дође,
Али бону находио мајку;
Сједе Јован мајци више главе,
Жалосне га сузе пропануле :
„Куку мене, моја мила мајко!
„Би ли, мајко, каквијех понудах ?"
Она му је ријеч говорила:
„Ја бих, синко, са букве јабуку
„Из велике воде Калаџијнске,
Чини ми се, би ми боље било."
Скочи Јован од земље на ноге,
И Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца,
Хитро Јован к води долазио,
Те дофати са букве јабуку,
А кад био украј воде ладне,
Опази га несита аждаха,
Дијете је срца жестокога,
Оба их је жива уфатио,
Лабуду их за реп савезао,
Поведе их зеленом планином,
У пећину мајци долазио,
И даде јој са букве јабуку.
Кад то виђе Јованова мајка,
Јовану је ријеч говорила:
"О Јоване, да те, синко, питам:
„Буд сам идеш зеленом планином,
„Да туфате од горе хајдуци, „Да ти спуте обадвије руке,
„Бил’ти и што задржало руке?"
А Јован јој тадер говорио:
„Ја бих свашто, мајко, раскинуо,
„До проклето дрндарско тетиво.“
Кад то чула Јованова мајка,
Она скочи од земље на ноге,
И тетиво хитро налазила,
Па је њему руке савезала
Од лакатах те до врх нокатах,
Од нокатах лије крвца црна,
Па је Јован мајци говорио:
„А за Бога, остарала мајко!
„Одријеши моје бјеле руке,
„Јер ми, мајко, обје отпадоше.“
Она трну од земље на ноге,
Хитро дива из пећине вика.
Брзо дивски дође старјешина,
Од Јована муку направише:
Обадва му ока извадише,
Бачише га украј од пећине.
Па су онђе нојцу боравили.
Када сјутра дан и зора дође,
Но се кучка с дивом договара:
„Чујеш ли ме, дивски старјешина!
„Ти дофати лудога Јована,
„Слијепа га на Лабуда бачи,
„Поведи га зеленом планином,
„Те га бачи у јаму студену."
Скочи диве, дофати Јована,
Кад га диве бјеше дофатио,
Стаде цика лудога Јована,
Па их куми Богом великијем:
|