А она му тадер бесједила :
Ходи к мене, дивски старјешина! „Ходи к мене, да ми лице љубиш. А он јој је тадер говорио: Ја не смијем од Јована твога, „Који згуби седамдесет дивах, „Но кад дође Јован у пећину, „А ти твоје дијете упитај, „Боји ли се до Бога и кога, „Па најприје игру заметните, „Проклетога у руке прстена, „Око њега те се куне криво, „Дијете је лудо и невјешто, „Ти ћеш њега ласно надиграти, „Пак му свежи руке наопако, „А ја ћу га онда погубити, „Шак ћем’онда ми ашиковати. “ А кад Јован у пећину дође, Вечераше господску вечеру, Па му тадер мајка говорила: „ Јоване, мој једини сине! Ти изгуби седамдесет дивах,
ти идеш, синко, планинама,
Бојиш ли се до Бога и кога?“ Но јој Јован ријеч говорио: „Ja се бојим Бога великога, Не бојим се никаква јунака, ,,Доклен ми је гојени Лабуде.“ Тад Јовану бесједила мајка: • Јоване, мој једини сине! Ми смо јадни, синко, обојица,
"Ход, да малу игру заметнемо." Јован своју послушао мајку, Па је шњоме игру заметнуо, Понајпријед у руке прстена; Он могаше надиграти мајку, Он могаше, него не хоћаше, Но је њега мајка надиграла : „Ја сам тебе, дијете, добила. “ Па му обје савезала руке Од лакатах те до врх нокатах; Луди Јован растегну рукама, На седморо коноп раскинуо. Када сјутра дан и зора дође, Јован пође у лов у планину. Кад на друму царевоме дође, Из свијета срете ћириџије И пред њима ћириџију Рада, Бе ћерају шездесет товарах Све на голо вина и шенице; Јован им се на пут учинио, И пред њима капицу скинуо: Молим ви се, браћо из свијета, „Продајте ми шездесет товарах
Све на голо вина и шенице,
„Да ја раним одагнату мајку, „Да ви платим жутијем дукатом. Ћириџије робу му продале; Но га пита ћириџија Раде: „А тако ти, дијете Јоване! , Бе је твоја остарала мајка?" Јован мајку у пећину каже;
Пасондолен шњима подигнуо, Кад далеко од пећине били, Па пећину бјежу угледали, И Јована угледала мајка,
Па је диву ријеч говорила:
„Ну ход, диве, да ми промислимо,
„Ево иде дијете Јоване,
„Како бисмо њега изгубили,
„Па ми тадер да ашикујемо.“ А див јој је ријеч говорио: „Учини се без невоље бона; „А кад дође дијете Јоване,
"Он се хоће мајци препанути, „Па ће мајку за понуде питат:
„„Би ли, мајко, каквијех понудах ?"" ,Ти ћеш њему овако казати:
,,Ја бих, синко, са букве јабуку „„Из велике воде Калаџијнске;44 „У воду је несита аждаха, „Што прождире коње и јунаке, „И код ње су два љути арслана, „Што изију живога јунака; „Не би ли га прождрла аждаха, „Ил изјели два љути арслана. Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле : „Куку мене, моја мила мајко! „Би ли, мајко, каквијех понудах ?"
Она му је ријеч говорила: „Ја бих, синко, са букве јабуку „Из велике воде Калаџијнске,
Чини ми се, би ми боље било." Скочи Јован од земље на ноге, И Лабуда свога узјахао,
Па отиде ноћи без мјесеца, Хитро Јован к води долазио,
Те дофати са букве јабуку, А кад био украј воде ладне, Опази га несита аждаха,
Дијете је срца жестокога, Оба их је жива уфатио, Лабуду их за реп савезао, Поведе их зеленом планином, У пећину мајци долазио,
И даде јој са букве јабуку. Кад то виђе Јованова мајка, Јовану је ријеч говорила:
"О Јоване, да те, синко, питам: „Буд сам идеш зеленом планином,
„Да туфате од горе хајдуци, „Да ти спуте обадвије руке,
„Бил’ти и што задржало руке?"
А Јован јој тадер говорио: „Ја бих свашто, мајко, раскинуо, „До проклето дрндарско тетиво.“ Кад то чула Јованова мајка, Она скочи од земље на ноге, И тетиво хитро налазила, Па је њему руке савезала Од лакатах те до врх нокатах, Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио: „А за Бога, остарала мајко! „Одријеши моје бјеле руке, „Јер ми, мајко, обје отпадоше.“ Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика. Брзо дивски дође старјешина, Од Јована муку направише: Обадва му ока извадише, Бачише га украј од пећине. Па су онђе нојцу боравили. Када сјутра дан и зора дође, Но се кучка с дивом договара: „Чујеш ли ме, дивски старјешина! „Ти дофати лудога Јована, „Слијепа га на Лабуда бачи, „Поведи га зеленом планином, „Те га бачи у јаму студену." Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем:
« PreviousContinue » |