„Немојте ме у јаму бачиват
„Но ме бач’те на друм у планину.“
Но му мајка ни хабера иема,
Већ је она диву говорила:
„Бачи, диве, врага и ђавола.“
Поведе га зеленом планином,
Силну јаму украј друма нађе,
Па га јами у дубљину бачи.
Куд ће дива несрећа такнути!
Али је то Господ наредио,
Те му свеза над јаму Лабуда,
Па отолен у пећину пође.
Мало било, ништа не стануло,
Да је коме жалост послушати:
Стоји цика гојена Лабуда,
Лабуд бије јаму копитима
(Од копитах цјепанице скачу),
Да дофати зубом господара;
Али стаде тутањ уз планину:
Ево иде тридест ћириџија
И пред њима ћириџија Раде,
Кад погледа украј друма пута,
Вишти Лабуд виш луда Јована,
„Ну виђите, моја браћо драга!
„Ено Лабуд лудога Јована,
"Бе му пусти у планину вишти,
Бог зна, му је Јован погинуо;
„Хајте, браћо, да видимо онђе.“
Кад дођоше на јаму студену,
Вишти Лабуд, копитима каже;
скочи ћириџија Раде, И састави тридест конопаца, И засука по два у једнога, Те направи петнаест комата, Па се Раде преко паса свеза, Спустише га тридест һириџија ; Ту Јована у животу нађе, И извади лудога Јована, Па му бјеле одријеши руке, Крену да га води по свијету; Куми Рада дијете Јоване : „Богом брате, ћириџија Раде! „Не водите мене по свијету, „Но ме бач’те на пуста Лабуда, „Зајмите ме води Калаџијнској, „Е умријех од жеђи јуначке; „А пођите два три у Косово,
У моје Богом посестриме, „Посестриме крчмарице Јане, „Нека дође води Калаџијнској, „Да ме зајми у поље Косово, „Разумна је ума и памети, „Гуслара јој у свијету нема, „He би ли ме гуђет научила.“ То је Раде за Бога примио, Te га бачи на коња Лабуда, А зајми га води Калаџијнској, ована бјеше оставио,
Кад је Јану хабер допануо,
Хитро двије дозивала слуге,
Те јој слуге коње доведоше,
Па отиде шњима низ Косово.
Сам на води Јован Калаџијнској,
Пишти момче, како змија љута,
Но га чула од планине вила,
К Јовану је брзо долећела,
Кад погледа лудога Јована,
Е су њему очи извађене,
Уми њега водом Калаџијнском,
Па је вила Бога замолила,
И Јовану очи сатворила.
Кад се Јован очих дофатио,
И својега узјаха Лабуда,
Па га игра покрај воде ладне,
Поје Јован из грла бијела:
Мили Боже, на свему ти фала,
Руке шире, у лица се љубе,
За веље га јаде упитала,
Што ј од мајке чедо дочекало,
Што учини! проклета јој душа!
Па се ладна напојише вина.
Ондолен се' они раздвојише:
Јана мину у поље Косово,
Јован пође да тражи крвнике.
А кад Јован пред пећину дође,
Ал' му сједи пред пећину мајка,
Страшна дива у перчину биште,
Па погледа, угледа Јована,
Па је диву ријеч говорила:
„Куку, диве, ево Јован луди!“
Па скочише од земље на ноге:
Стан' да видиш Јованове мајке,
Како прама кучка у планину!
Див уљеже у ледну пећину.
Брзо Јован мајку уфатио,
Па јој спути обадвије руке,
Фрк је бачи на силна Лабуда,
А диву је главу окинуо,
Па се Јован бачи на Лабуда,
Он отиде земљом и свијетом,
Да он тражи своју постојбину.
Кад се бјеше примакнуо близу,
Ного цару муштулуци греду:
Који први на муштулук дође,
Њима хате неседлане даје;
Који други на муштулук дође,
Њима спензу небројену даје;
Који трећи на муштулук дође,
Њима чоху некројену даје.
Кад испаде Јован на Лабуду,
Жељна ли га слуге угледале,
А цару су ријеч говорили:
„А ево га, драги господару!
Скочи царе из своје столице,
Те цар своје сусрете дијете,
Жалосно је сина пригрлио,
Па Јовану ријеч говорио:
„А Јоване, све ти просто, синко!
„Што учини од оца својега?
„Ја сам река, никад доћи не ћеш."
Па му силни шемлук ударише;
Но се цару дијете пожали,
Што је њему учињела мајка;
Па скочише, те је уфатише,
Обукли јој танану кошуљу,
Намазаше прахом и катраном,
Па заждише су четири стране;
Али вика Јованова мајка:
„Не дај мајку, дијете Јоване!
„Изгорје ти мајку огањ живи.“
Но јој Јован ријеч говорио:
"А нека те, проклета ти душа!"
Сва изгорје о његовој души.
Браћа и сестра.
Рани мајка девет мили сина
И десету шћерцу мљезиницу;
Ранила их док их одранила,
Докле били сини на женидбу,
А ђевојка била на удају,
Њу ми просе млоги просиоци:
|