„Док не видим твога брата главе,
Бе се мртва по авлији ваља.
Ондар јој је бего говорио:
„Не будали, лијепа ђевојко!
„Вслим брата од очињег вида;
„Ко би мог'о брату кидисати?“
Вели њему лијепа ђевојка:
Ако ти је жао кидисати,
Ти ћеш сјутра рано уранити,
„Па ти хајде у лову планину, „И поведи брата Драгутина,
Понесите сиве соколове,
Поведите хрте и загаре, „Па крећите тице јаребице,
Напушћајте сиве соколове, „Нек фатају тице јаребице; „А крећите срне и кошуте, „Напушћајте хрте и загаре,
Нека тару срне и кошуте; „Па најпошље, бего Милан-бего, Ти заметни хајку у планини,
„Па ти крени звијера арслана,
Свога брата метни на бусију,
„Откуда ће арслан ударити,
„Па ће њега арслан погубити.“
То је бего одмах каил био,
Он јој рече, да ће учинити ;
Тада му је лице допуштила.
Кад у јутру зора заб'јелила,
Поранио беже Милан-беже,
Иде брату у другу одају,
Да он буди брата Драгутина;
Ал му братац прије уранио,
На демир се пенџер наслонио,
Па премишља мисли свакојаке.
Њему Милан Божју помоћ даје,
Драгутин му љевше прифатио ;
Милан му је онда говорио:
„А мој брате, беже Драгутине!
„Јесам, брате, лова пожелио,
„Да идемо у лов у планину.
Драгутин је брату говорио:
„Мој рођени брате, Милан-беже!
„Ја сам ноћас зао сан уснио:
„Ђе нам муња од запада сину,
„А гром пуче из ведрога неба,
„Па у наше ударио дворе,
„Ја умријех, ти пребоље, брате.“
Милан-бег је брату говорио:
„А мој брате, беже Драгутине!
„Сан је клапа, а Бог је истина;
„Никад санку вјеровати није;
„Да идемо у лов у планину.“
Драгутин је брата послушао:
„Хајде, брате, зови наше слуге,
„Да поведу хрте и загаре,
„Да понесу сиве соколове,
„Док ја идем снахи у одају
Па од земље на ноге скочио,
Те он иде снахи у одају.
Кад униђе снахи у одају,
Али снаха код пенџера сједи.
Њој Драгутин добро јутро виче,
Спрам њег снаха на ноге скочила,
Драгутину Бога прифатила,
Бијелу му пољубила руку
Подмаче му злаћену столицу,
Шећерли му каву изнијела
И пред каву жежену ракију.
Њојзи вели беже Драгутине:
Снахо моја, Миланбеговице!
„Јеси л' ми се јучер уморила
„А јашући коња великога?
"Јеси ли ми ноћас починула
„У чардаку на меку душеку
„Мом Милану на десници руци ?"
На то њему снаха одговара:
„А ђевере, мој злаћен прстене!
„Јесам ти се јуче уморила,
„Али сам ти ноћас починула
"У чардаку на меку душеку
„Твом Милану на десници руци.“
Ал да видиш бега Драгутина!
Он се маши руком у џепове,
Па извади девет прстенова
Све од чиста саливени злата
И у њима драги каменови,
И
уза њих стотину дуката,
Те дарива своју снаху драгу.
Снаха му је пољубила руку,
Извадила од злата мараму,
Те дарива бега Драгутина.
И одоше у лов у планину;
Они дижу тице јаребице,
Напушћају сиве соколове,
Те фатају тице јаребице;
Они крећу срне и кошуте,
Напушћају хрте и загаре,
Па најпошље хајку заметнуше,
А Милан-бег помета бусије,
Драгутина метну на бусију,
Откуда ће арслан ударити.
Завикаше по гори хајкачи,
И кренуше звијера арслана,
На бега је арслан ударио;
Кад сагледа звијере арслане,
Кад сагледа бега Драгутина,
Бег се брани дрвљем и камењем,
И најпотље злаћеном марамом,
Што је њега снаха даривала ;
Уфати га звијере арслане,
Ал завика беже Драгутине:
Бе си брате, беже Милан-беже?
Погуби ме звијере арслане!“
Кад то чуо беже Милан-беже,
Тада му је жао брата било,
Па потече брату по авазу;
Кад допаде брату у бусију,
Ал' на брату русе главе нејма.
Жао било бегу. Милан-бегу,
Брже јаше коња великога,
Па он оде двору бијеломе;
Па он оде на горње чардаке,
Па узима своју вјерну љубу,
Те је баца с горњега чардака,
Он је баца на мермер-авлију,
Мртва тужна на авлију паде.
Он накупи бисаге дуката,
Па посједе коња великога,
Он остави дворе и тимаре,
Па отиде главом по свијету.
Два су брата дивно живовали:
Једно Мујо, а друго Алија;
Колико су дивно живовали,
Испод себе коње мијењали
И са себе свијетло оруже;
Па се дигли на језеро мутно,
У језеру утву угледаше,
Оба су ју позлаћена крила.
Мујо пушти сивога сокола,
А Алија питому журицу,
Уловише утву у језеро.
Мујо рече: „Соко је уфати
А Алија: „Није, но журица“
7) Јамачно је ова пјесма у народу нашему старија од Турака у нашијем земљама, него су ова имена послије узета, и ја их нијесам хтјео мијењати.
|